Nedelja, 01. januar 2006. godine
Okupljamo se na željezničkoj stanici oko 18.45 časova. Ima nas šestoro (Marko, Miki, Ištvan, Gabor, Ines i ja). Polazimo vozom u 19.05 za Prijepolje. U Novom Sadu nam se pridružuju još četvoro (Iso, Dubravka, Jovan i Aleksandra) tako da naša ekspedicija broji 10 članova. Putovanje je proteklo bez problema i tačno po redu vožnje stižemo u Prijepolje u 03.56 časova 02. januara.
Ponedeljak 02. januar 2006. godine
U kafiću „Svanuće“ pijemo čaj i kafu očekujući da po nas dođe Sima sa kombijem i preveze nas do Sopotnice do planinarskog doma. Sima stiže oko 5 časova i vozi nas svojim kombijem do doma. U dom stižemo u 6 časova. Budimo prisutne, ima ih dvadesetak iz Kraljeva, Užica, Lajkovca, Trstenika, koji su tu dočekali Novu godinu. Smeštamo se u dve petokrevetne sobe i nakon kraćeg odmora nas petorica (Miki, Marko, Ištvan, Gabor i ja) polazimo u kraću šetnju u okolinu doma. Po dogovoru u 9 časova sa Isom i Ines polazimo do vrha Čelina udaljenog oko 6 km od doma, odakle je dobar vidikovac na kanjon Lima. Po oblačnom vremenu polazimo i nailazimo na stazu koja vodi do najvišeg vodopada na Sopotnici visine oko 25 metara. Oduševljeni prizorom, zadržavamo se petnaestak minuta, fotografišemo se i prelazimo na drugu obalu u nameri da se spustimo pored dve vodenice do glavnog puta kojim nameravamo poći dalje do Čeline. Usput počinje kiša i zastajemo kod vodenice gde se sklanjamo. Nakon pola sata kiša prestaje i polazimo ka vrhu markiranom stazom. Za nešto više od sat vremena smo kod trafo stanice koja se nalazi u podnožju vrha. Staza vodi preko grebena na vrh. Sa vrha se pruža divan pogled na Lim, prugu i put koji vodi ka Crnoj Gori. Kiša ponovo počinje da pada te se na vrhu nismo dugo zadržali. Istom stazom se vraćamo do doma mokri ali zadovoljni. Današnja tura je bila duga oko 12 km. Vrh Čelina visok je 1216 m/nv. Nakon ručka vreme se prolepšalo te smo u manjim grupama šetali u okolini doma. Marko, Miki i ja smo pošli putem ka Lučicama do jedne krivine oko kilometar i po od doma gde smo napustili put i kroz šumu se spustili do seoskog puta kojim smo stigli do jedne kuće. Nastavili smo preko dvorišta do groblja i dalje preko livada popeli se pored kuće Ljujića do planinarskog doma.
Utorak 03. januar 2006. godine
Ustali smo u šest časova.Po dogovoru plan je bio da se pođe na najviši vrh Jadovnika Katunić. Vreme je bilo povoljno, bez padavina i vetra, vidljivost dobra. Krenuli smo seoskim putem ka Crvenim stijenama odakle je trebalo naići na stazu koja vodi na greben. Nismo uspeli naći stazu iz prvog pokušaja ali smo se ipak našli na markiranoj stazi kojom smo nastavili jedno vreme do raskrsnice. Dalje nije bilo markacije pa smo veoma strmom stazom nastavili kroz šumu uzbrdo. Posle nepuna dva sata hoda stigli smo do jedne raskrsnice. Tu smo napravili kraću pauzu i nastavili ka jugoistoku kroz šumu. Sneg je na nekim mestima bio dubok 30 cm. Hodali smo grebenom ali vidik nam je zbog guste šume bio uskraćen. Oko 10.30 časova smo konačno ugledali vrh u daljini i nastavili sa namerom da do njega stignemo do 13 časova. Oko 12.30 časova smo došli do jednog vrha i zbog nedostatka vremena odlučili da dalje ne idemo. Trojka u sastavu Jovan, Gabor i Ines su pošli nešto dalje ali su se i oni vratili zaključivši da neće stići do Katunića u predviđenom vremenu. Povratak je bio istom stazom iz sigurnosnih razloga, staza nije markirana a kartu nismo imali. Silazak je bio u tri grupe po troje i svi smo se do 16.30 časova vratili u dom. Ištvan nas je častio večerom (ovčetina sa kupusom) u kući Ljujića koja je pored doma. Analizirajući kartu koja se nalazi u domu utvrdili smo da je naša tura bila duga preko 25 km i da smo prošli ispod vrha Veliki Ristovac 1214 m/nv, nastavili grebenom Malog Jadovnika 1577 m/nv, preko vrha Partizanski grob 1587 m/nv i došli do vrha Kozomor 1673 m/nv. Pošto smo se vraćali istim putem znači da smo neke vrhove ispenjali još jednom. Pomalo umorni, svi smo bili zadovoljni današnjom turom bez obzira što nismo uspeli da se popnemo do najvišeg vrha.
Sreda 04. januar 2006. godine
Posle jučerašnje naporne ture danas se niko nije rano probudio. U trpezariji doma smo se okupili tek posle osam časova. Napolju je počeo padati sneg. Odlučili smo da se spustimo do Lučica. Dubravka i Aleksandra su ostale u domu a nas osmoro je posle 10 časova krenulo putem ka Lučicama. Po maglovitom vremenu smo za nešto više od sat i po vremena markiranom stazom tj. seoskim putem došli u Lučice. Pronašli smo željezničku stanicu. Iso je imao nameru da potraži pećinu iznad sela. Sa Jovanom, Gaborom i Ines su krenuli ka pećini a Marko, Miki i ja smo krenuli za Ištvanom koji je već ranije pošao ka domu. U Lučicama nije bilo snega ali kako smo se penjali ka Sopotnici tako je sneg bivao dublji. Pre povratka u dom smo se došetali do podnožja velikog vodopada. Nakon pet sati hoda i pređenih 15 km smo se vratili u dom, večerali i odmarali.
Četvrtak 05. januar 2006. godine
Probudili smo se posle sedam časova. Napolju je padao sneg. Poslednji dan boravka na Sopotnici smo iskoristili da u dvočasovnoj šetnji posetimo vodopad još jednom. Prvo smo stazom došli do gornjih vodopada. Tamo smo napravili nekoliko fotografija te smo se spustili do srednjeg, velikog vodopada, prešli na drugu obalu i pored dve vodenice izašli na put i njime se vratili u dom. Sneg je sve jače padao. Popodne smo trebali krenuti ka Prijepolju. Simo je kombijem krenuo po nas iz Lučica, ali zbog snega nije uspeo da izađe do doma. Došao je peške po nas pa smo nakon što smo pospremili dom krenuli zajedno peške. Poznatim putem smo posle pola sata stigli do kombija. Posle uzbudljive vožnje po zaledjenom i snegom prekrivenom putu stigli smo u Prijepolje. U Prijepolju je padala kiša. Vreme do polaska voza smo iskoristili za večeru u Gradskoj kafani (ćevapi) i šetnji ulicama Prijepolja. Voz je stigao na vreme ali je bila prilična gužva. Tek što smo se nekako smestili voz je zastao. Na Zlatiboru smo stajali skoro tri sata zbog havarije na pruzi. Nastavak puta je protekao bez problema. Iso, Dubravka, Jovan i Aleksandra su stigli u Novi Sad oko 8 a mi u Suboticu posle 10 časova.
