Politika

Važno je da se hoda – vodoravno ili uspravno

U šumama oko Subotice 19. novembra biće održana jesenja šetnja u koju će iskusni vodič Zoran Vukmanov povesti nekoliko desetina sugrađana

Искусни водич Зоран Вукманов у шетњу ће повести неколико десетина суграђана (Фото приватна архива)

Subotica – Zoran Vukmanov prepešačio je više od 10.000 kilometara. U stvari, toliko je zabeležio pre četiri godine dok je vodio preciznu evidenciju, a od tada je tu matematiku prepustio aplikacijama na svom mobilnom telefonu. Svakog meseca pređe oko 120 kilometara, a godinu završava sa pređenih 1.200 do 1.500 kilometara. Njegove noge navikle su na radost kretanja i kaže postaje nemiran ukoliko pred njim nije neki od pešačkih vikenda, bilo da hoda vodoravno, ravnicom ili „uspravno” planinom.

Interaktivna mapa Srbije na kojoj može da označi planine i brda na koja se popeo pokazuje da je „štiglirao” gotovo 80 odsto vrhova, a cilj je da se popne na sva. Učestvovao je ili kao vodič predvodio između 500 i 600 pešačkih tura provodeći nebrojene sate u pokretu i prirodi. 

Kao i svi Subotičani koji sednu na bicikl i pre nego što prohodaju i Zoran Vukmanov je prvo hteo da dvotočkašem obiđe Jugoslaviju. Uspelo mu je, gotovo u poslednjem trenutku 1989. godine, sa 22 godine, da prokrstari Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, priča Vukmanov za „Politiku”. Spremao se da krene za Amsterdam, ali okolnosti su se promenile. Kao utehu, društvo ga je 1993. godine povelo na Fruškogorski maraton. „Bio sam potpuno oduševljen tim izazovom”. Nakon toga, 13 puta je prepešačio Fruškogorski maraton od 82 kilometra, ali tek 2003. godine aktivno se uključuje u Železnički planinarski klub „Spartak” i započinje svoje pešačke ture. Često ga prati i supruga Dijana i sinovi Vladan, Strahinja i Tadija.

„Moja procena je da se pešačenjem smatra tura od bar 12 kilometara u ritmu od četiri kilometra na sat. Sve ispod toga je šetanja”, kaže Vukmanov. Ipak, svoja stroga merila ne primenjuje uvek. Gotovo svake sedmice za vikend odvija se „Šetnja zdravlja” koja okuplja više desetina Subotičana, svih životnih dobi i kondicije, ali uglavnom su tu oni koji su prevalili pedesetu. Pešači se desetak kilometara po rubu grada oivičenog šumama. Za one ambiciozne postoji i duža ruta, i Vukmanov nam objašnjava da je pre četiri godine uz pomoć „Vojvodinašuma”, kao i „Palić Ludaša” i njihovih saradnika Sandre Čokić Reh i Ota Sekereša trasirana staza od 32 kilometra od Kelebije, do Makove Sedmice, odatle do Radanovačke šume i do centra Palića. Duž staze drveća su markirana žutim krugom u čijem je centru zeleno srce, a na raskrsnicama su postavljeni putokazi. Ove nedelje, 19. novembra održava se poslednja ovogodišnja pešačka tura subotičkom peščarom i imaju već 13 kandidata koji su u tri godišnja doba ispešačila rutu od 32 kilometra, i još im nedostaje ova jesenja za mali pešački „gren slem”. Oni koji se umore, pešačenje mogu da prekinu na mestima gde se staza sreće sa autobuskim okretnicama.

Ma koliko da voli Suboticu i njenu okolinu, i ponosan je kad dolaze rekreativci iz drugih gradova da bi pešačili šumom i peščarom na severu Srbije, ne odbija jedan poziv za planinarsko pešačenje. „Mi iz ravnice uvek čeznemo za onim što nemamo u svom okruženju, a to su, naravno, planine. Moj kolega iz Kraljeva kaže kada vidi da je oblačno, on samo nastavi da spava, jer planina je svakako tu. Nama i polazak zahteva pripreme jer prvo treba da se prevezemo stotinama kilometara da bi stigli u podnožje neke uzvisine.”

Pešačenje planinom podrazumeva kretanje stazom, bez upotrebe ruku i pomoćnih sredstava, a iako se to čini lagodnim, Vukmanov kaže da nijednu planinu ne treba potceniti, i zato od pešačenja odustaje kada postoji i najmanja dilema o bezbednosti. Na ovakve ture treba ići, kaže, tek kada se savlada i stekne kondicija na našim ravničarskim pešačenjima. Za svakog kome uobičajeni životni ritam telo puni adrenalinom, višesatno pešačenje je divan vid opuštanja koje u kombinaciji sa fizičkom aktivnošću donosi i psihički mir i opuštanje. Nedavno je i sam pomerio svoje mentalne i fizičke granice kada je u Mađarskoj pored Balatona u jednoj turi prepešačio 105 kilometara.

Planinarski klub u Subotici ima oko 400 članova, polovina su srednjoškolci, a pedesetak članova je izuzetno aktivno. Uopšteno, Subotičani ne pešače dovoljno, ocenjuje Vukmanov, ali poslednjih godina njihove akcije su sve masovnije. Za dan pešačenja imali su gotovo 300 učesnika, a sve masovnija je i njihova trening tura posvećena Mihajlu Kampošu, preminulom članu. „Možemo dosta da naučimo od Mađarske gde su staze za pešačenje deo državne infrastrukture, kao putevi, te su bolje uređene i održavane. U poređenju sa tim mi kao skroman planinarski klub sami ne možemo mnogo da uradimo”, kaže Vukmanov.