Pre dve godine sam u okviru udruženja Poželi želju organizovao po prvi put odlazak na višednevnu akciju pod nazivom „I more i planine“ sa željom da u par dana spojimo aktivnosti na kopnu i u moru. Pošto su i odziv na akciju i reakcije nakon iste bile pozitivne nije bilo druge nego ponoviti istu akciju ali na nekoj drugoj, sličnoj lokaciji. Krajem prošle godine sam pronašao smeštaj vrlo sličan onome od pre dve godine, ovaj put u kampu Brioni kod Pule u naselju Puntižela. Povoljne cene, odlična lokacija i dobre ocene korisnika kampa bile su dovoljne da budem siguran da je izbor pravi. Naravno i moja velika želja da konačno dođem u Istru uticala je možda i presudno na moj izbor. Jer Đole (Balašević) je to lepo otpevao u Rapsodiji o Katrin „Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti, neka u dobru, neka u zlu ali uz nju.“ i time me stavio pred svršeni čin.
E sada kada bih morao ukratko dati opis ovog putovanja to bi izgledalo nekako ovako.
Uz manje izmene formirao se spisak od 42 učesnika tako da smo na put krenuli velikim busom našeg već dobro proverenog prevoznika Sutraveltransa sa kojim smo u proteklom periodu zaista bili svugde i nikada nismo zažalili što smo baš njih izabrali za naš prevoz. Put do Pule protekao je bez poteškoća, granične formalnosti su obavljene brzo i bez čekanja, putevi su bili prohodni osim nakon Rijeke gde je zbog radova bili kraćih zastoja i manje gužve. Isto tako na samom ulasku u Pulu započeti su radovi na obnavljanju kolovoza pa smo do kampa došli malo obilaznim putevima. Ali nema tog puta kojim autobus Sutravela ne može proći. Formalnosti na prvoj recepciji, pa na drugojo recepciji, pa podela ključeva, pa potraga za odgovarajućim brojem kućice i eto nas u smeštaju. Sve to na prvi pogled deluje lako i brzo. Hm, da li je baš tako?
Raspored po kućicama je napravljen par dana pred polazak, neko je morao da me kupi pepsi twistom ali tako to ide u današnje vreme. Nema džabe ni kod babe. Smeštaj u kampu Brioni je u mobilnim kućicama sa 4 ležaja u dve sobe, jedna sa bračnim, druga sa sva odvojena ležaja, opremljenom kuhinjom, kupatilom i nadkrivenom terasom. Možda malo skučeno (nekom malo i više) ali čisto i uredno, više nego zadovoljavajuće za grupe ovog tipa koje se u smeštaju zadržavaju tek da se istuširaju i prespavaju. Osim toga u samom kampu postoji nekoliko velikih kupatila sa tuševima, toaletima koji su u svako doba dana bili besprekorno čisti.
Pošto imam dosta problema sa stopalom i nisam više u „voznom stanju“ kao nekada planirane aktivnosti su bile prilično umanjene što nije bio problem nikome jer je uz lepo vreme koje nas je pratilo prva dva, tri dana ostalo više nego dovoljno vremena za kupanje i boravak na plažama plavog Jadrana. Čak ni kratkotrajni pljusak u četvrtak nije poremetio planove nikome, neko je otputovao u neki od obližnjih gradova, neko je upoznavao Pulu, neko je dan iskorsitio da se dobro odmori od svega što ga snašlo u životu.
Po dolasku u kamp i nakon smeštaja odlučili smo da se prošetamo obalom do Fažane i marketa Plodine. Oko 4 kilometra laganog hoda uz samu obalu, divota jedna. Brzi šoping pa hajmo nazad istim putem. Povratak je bio po mraku, malo romantike nije na odmet.
Kod planiranja aktivnosti sam imao pomoć u vidu davanju predloga od predsednika Bršljan-Jankovca Mire iz Osijeka, ali najveća pomoć je bila baza podataka i opisa staza na sajtu Istra trails gde je ponuda staza tolika da je zaista bilo teško odabrati na koju stazu ćemo krenuti. U blizini samog kampa su staze koje vode do nekadašnjih utvrđenja kao što su Punta Christo, Monte Grosso, Monte Munide i druge pa smo u utorak prepodne iskoristili priliku da napravimo jedan „đir“ do nama najbliže Punta Christo. Ostatak dana većina je provela na plaži a ja u upoznavanju Pule i nabavci trodnevnih karata za gradski prevoz. Naravno potraga za Tustinim stubama je bila prioritet. KUD Idijoti su deo moje mladosti. Osim KUD Idijota o Puli je pevao i Đole, Rapsodija o Katrin je bila pesma koja je bila inspiracija za organizaciju ove akcije, iz Pule je i Atomsko Sklonište, prva grupa koja je digla na noge publiku na festivalu Omladina u Subotici krajem 70-tih godina nastupom u pocepanim farmericama, iz Pule je i Mate Parlov, legenda YU boksa. Svima su posvećeni spomenici, stepeništa, klupe, parkovi…legende žive doveka.
Za drugi deo dana smo ostavili jednu pulsku atrakciju, posmatranje zalaska sunca sa poluostrva Verudela. Gradskim busom smo otišli u Pulu, napravili jednu brzu turu kroz grad i stigli u „pet do dvanaest“ do poluostrva Verudela i istoimenog kanjona odakle je najlepši pogled na sunce koje zalazi iza horizonta.
Sreda je bila dan za izlet, dan kada smo našim autobusom otputovali do Labina. Najpre smo na kratko posetili stari grad Labin, zatim smo se Stazom božanskih izvora spustili do Rabca i uživali na nekoj od plaža sve do vremena predviđenog za povratak. U povratku smo koristili stazu Labinskog planinarskog puta kojom smo došli do velikog parkinga za turističke autobuse gde je bio parkiran i naš autobus. Puni lepih utisaka vratili smo se u kamp.
Četvrtak je po planu bio slobodan dan odnosno dan koji svako može iskoristiti kako mu volja, organizovanih aktivnosti nije bilo u planu. Andrea i ja smo najpre prošetali Pulom a zatim smo po već ranijem planu i dogovoru otputovali do Rovinja gde mi živi brat. I pored najavljenog lošeg vremena i kiše krenuli smo autobusom za Rovinj u 11.30 sati. Usput se „nebo otvorilo“ ali kada smo stigli do Rovinja kiša je prestajala. Goran nas je dočekao sa ćevapima i pivom, pa pivom, pa pivom, ali izdržali smo njegove nalete i odoleli sledećem napadu pa smo završili sa popijena komada 3. Lep broj. Uz njegovo vođenje obišli smo stari deo Rovinja, upoznavali se sa ljudima kod kojih je radio ili ostavio trag, nadobijali se poklona, možda isplanirali neki naredni dolazak u Rovinj (ko će to sve znati posle tri piva). Popodne smo krenuli nazad u Pulu.
Za petak je planirana poseta „Prostoru iznimne krajobrazne vrijednosti Gornji Kamenjak“ na poluostrvu Kamenjak i pešačenje „Stazom vidikovaca Gornji Kamenjak“ . Stazu sam malo modifikovao pa smo delom hodali tom a delom stazom „Putevima dinosaura“ gde smo posmatrajući ogromne figura ovih životinja mogli da se vratimo 100 miliona godina unazad kada su dinosaurusi ostavljali tragove na obalama Kamenjaka. Pešačenje smo završili u naselju Premantura odakle smo se autobusom vratili u Pulu. Ostatak dana proveo je svako po svom nahođenju. Moj izbor je bio odlazak do naselja Vodnjan koje uz brojne znamenitosti krije i najkraću i ujedno najužu ulicu u Istri. Ulicu sam pronašao i na kant prošao njome, šteta što nije nikoga bilo u blizini da okoveči taj momenat. Osim toga i najduža ulica u Istri je u Vodnjanu, Trgovačka ulica duga preko kilometra sa preko 200 kućnih brojeva. Kažu da je i zvonik na crkvi sv. Blaža visok 62 metra najviši u Istri. Eto, nit manjeg mesta nit više zanimljivosti. Stigao sam i da prođem uzanim ulicama Vodnjana, uživam u brojnim muralima kojima su ukrašene fasade, ima ih preko 40. Na sve to vozač prigradskog autobusa je „najluđi“ vozač sa kojim sam se vozio. Dan za pamćenje.
Sve što je lepo kratko traje. Tako se i naša poseta Istri brzo završila. Sve što je lepo treba ponoviti. Nekada. Možda jednom ponovo budemo na istom mestu, ko će to da zna.
Put ka Subotici protekao je besprekorno, brzo, bez zadržavanja, bez gužve, ni na granici nikoga. Vozaču Zoliki sve pohvale za vožnju.
Život ide dalje. Novi dan donosi nove izazove i avanture.
Deluje sve jednostavno, lako i prosto. Možda za nekoga ko je u ovome više od 23 godine kao organizator, kao neko ko je više od 650 puta bio na nekoj akciji van Subotice, nekom ko u nogama ima oko 1100 akcija, nekom ko tabana po stazama i bogazama više od 33 godine, nekom ko je hiljade i hiljade ljudi poveo u nepoznato i uvek ih vratio kući raspoloženije nego što su od kuće otišli na put. I verovatno bi sve ovo i dalje bilo tako da se te već pomenute noge nisu pobunile i rekle dosta je bilo. Svaki korak sve je teži, svaki kilometar sve se teže savladava. Možda je zaista pravi trenutak da se stavi tačka. Uostalom na mladima ili bar na mlađima svet ostaje.
Učesnicima ove akcije veliko hvala što su tokom šest dana bili disciplinovani i gotovo neprimetni i time mi olakšali i ulepšali boravak u Istri.
