Osnovna ideja, testirati sebe, bicikl, opremu i sve što uz to ide kako bismo lakše doneli odluku o nekom narednom putovanju. Uz uvažavanje svih obaveza koje imamo isplanirali smo put dug oko 280 km, podelili ga u četiri etape, podesili tako da ako zatreba možemo da se ukrcamo na voz i dođemo kući i pre ispunjenja plana, rezervisali smeštaj u tri mesta gde smo planirali završiti etape.
Dan prvi, četvrtak 11. jun. Polazak. Sve smo spremili, spakovali, krenuli na vreme ka železničkoj stanici Subotica predgrađe gde voz za Sombor stiže u 11.39 sati. Ukrcavamo se, putnika tek nekoliko, mesta koliko voliš. Nameštamo bicikle u za to predviđeno mestu u vozu i (bez)brižno putujemo ka Somboru. Brige donose samo oblaci koji se brzo premeštaju sa jedne na drugu stranu. Gledam povremeno aplikaciju na telefonu, da li će nas kišni oblak stići ili će nas mimoići? Voz tačan kao sat, stižemo u Sombor u 13.02 h. Izlazimo iz voza, napuštamo staničnu zgradu i…. kreće kiša. Nema nam druge, navlačimo kabanice i nadamo se da će kiša stati ubrzo. Svraćamo do pekare, od Sombora do Stapara ima dosta da se vozi, bolje da to uradimo punih nego praznih stomaka.
Vožnja kroz Sombor me je iznenadila u pozitivnom smislu, gotovo celo vreme vozimo biciklističkim stazama, samim tim smo i bezbedniji nego da vozimo na putu. Tek na izlazu iz grada, neposredno pre prelaska Velikog bačkog kanala uključujemo se na dosta frekventan put ka Staparu. Valjda smo pogodili i loš tajming, nešto posle 14 sati kada se (pretpostavljam) dosta radnika vraća sa posla iz Sombora u okolna naselja. Kako god, kiša pada, gužva na putu, avantura je počela baš kako treba.
U Staparu zastajemo tek toliko da dokupimo flašicu vode, kiša povremeno prestaje, ponadamo se da više neće padati, taman se prosušimo kada ona ponovo počne padati valjda još jačim intenzitetom. Ako je nešto dobro bilo u tom trenutku to je činjenica da smo napustili put koji od Stapara vodi ka granici sa Hrvatskom i ka Odžacima, mi smo nastavili manje opterećenim putem preko Bačkog Brestovca i Bačkog Gračaca ka Odžacima. Put jeste nešto lošijeg kvaliteta ali saobraćaja ima veoma malo pa se bar vozimo opušteno. Predah smo napravili u Bačkom Brestovcu gde nam pogled skreće ka „parkiranom“ avionu u centru sela, spomenik na sećanje na poginule pilote u II svetskom ratu. Do Odžaka više nismo ni stali, kiša se sve jače padala pa iz Odžaka čak nemam nijednu fotografiju iako sam se trudio da u svakom mestu kroz koje smo prošli napravim bar jedan snimak. Čak ni za čuveni sladoled nije bilo prilike po lošem vremenu.
Tek po napuštanju Odžaka i nailaskom na mesto Deronje vreme se ponovo na kratko malo popravilo. Ponovo smo se ponadali da je to to od kiše za taj dan ali…ponovo smo se razočarali. Kiša je ponovo počela padati, čak se i temperatura spustila pa smo već jedva čekali dolazak u Bač i smeštaj. Sreća u svemu je bio odličan asfalt, lepo šumsko okruženje pa je vožnja i po lošim vremenskim uslovima bila uživancija. Ulaskom u Bač pronalazimo naš rezervisani smeštaj i završavamo vožnju za prvi dan.
Napunih 58 kilometara, sasvim dovoljno za kišne uslove prvog dana.
Za smeštaj imamo samo reči hvale. Ljubazni domaćin nam je naručio večeru, onako mokri nismo bili voljni da napuštamo sobu. Nakon večere smo ubrzo i zaspali u nadi da će nas sutra dočekati lepši dan bar što se tiče vremenskih uslova.
Dan drugi, 12. jun, petak. Budimo se rano, naspavani smo i orni za nastavak putovanja. Pre toga imamo dovolljno vremena za jednu pešačku turu po Baču, obilazimo znamenitosti ovog gradića, Bačka tvrđava, Tursko kupatilo, Gradska kapija Šiljak i most preko kanala, Franjevački samostan, fotkamo se u centru, doručkujemo u jednoj pekari. Sunčano jutro nagoveštava lep dan. Vraćamo se do smeštaja, pakujemo se i krećemo.
Drugi dan je bio najizazovniji kada je dužina etape u pitanju, oko 100 kilometara vožnje. Planirali smo da to traje desetak sati sa pauzama, da stanemo kada nam se staje, da uživamo usput kada god nam se za to ukaže prilika. Usput prolazimo kroz brojna naselja, kroz mnoga nisam nikada ni prolazio pa ni ne znam šta sve može usput da se vidi i doživi. Od samog starta vetar nam je saveznik, tragova umora od jučerašnje vožnje nema pa napredujemo čak i brže nego što smo planirali. Najpre prolazimo kroz Selenču, zatim ulazimo u Ratkovo, tu zastajemo u prodavnici da kupimo vodu i piće za usput. Inače smo se trudili da se ne natovarimo mnogo, da nosimo samo ono najosnovnije a sve što može usput da se kupi da to kupujemo kada nam zatreba.
Vetar nam je i dalje saveznik, asfaltni putevi mnogo bolji nego što sam očekivao, saobraćaja nema mnogo, sve to omogućava nam da napredujemo brže od plana. Kroz Pivnice prolazimo bez zadržavanja, sledeću pauzu pravimo u Despotovu. U centru sela ima nekoliko klupa, zgodno mesto za predah. U blizini je i natpis sa nazivom mesta pa pravimo jednu fotku za uspomenu sa našim biciklima.
Od Despotova je nešto lošiji asfalt na putu prema Ravnom Selu. Ne smeta mnogo, saobraćaja nema mnogo. U Ravnom Selu se srećemo sa Jegričkom koju ćemo u toku dana još sretati. Nailazimo i na jednu vetrenjaču, nažalost kapija je zaključana i ne možemo joj prići bliže. Uspevam nekako napraviti fotku sa mosta preko Jegričke.
Sledeće mesto je Zmajevo. Ulazak u naselje je preko nadvožnjaka preko nove, brze pruge. Navikli smo na ove nadvožnjake u našem okruženju kada vozimo po okolini Subotice tako da nam „uspon“ ne pada teško. Po prelasku nadvožnjaka skrećemo desno do obale Jegričke na mali foto sešn. Nastavljamo dalje i u centru Zmajeva zastajemo na raskrnici puteva koji vode ka Vrbasu, Novom Sadu i autoputu. Osvežavamo se sladoledom. Za ručak nam je rano, ostavljamo to za kasnije. Još malo pa smo na pola današnje etape. Sve nam ide na ruku, valjda je to nagrada za sve muke prethodnog kišnog dana. Nakon predaha nastavljamo dalje, deonica do autoputa je nešto opterećenija saobraćajem ali da se izdržati. Vozači su uglavnom tolerantni i strpljivi kod preticanja. Nismo imali nekih situacija zbog kojih smo se trebali zabrinuti.
Od Zmajeva prema Sirigu nema nekih uzbuđenja, ravan put, jedino vredno pomena je nadvožnjak preko autoputa koji je ujedno i polovine naše današnje etape. Nadvožnjak smo gledali u nedelju, par dana pre našeg putovanja biciklom, kada smo putovali na Frušku goru. Sada, par dana kasnije smo tu, biciklom. Nije mala stvar. Sirig „kačimo“ samo na rubu naselja, prelazimo glavni put koji vodi od Srbobrana ka Novom Sadu i nastavljamo ka Temerinu. Očekivao sam da će tu možda biti jačeg saobraćaja ali ga nije bilo. Nastavili smo da vozimo sa uživanjem, putevi su i dalje bolji od očekivanja. Polako ali sigurno stigosmo i do Temerina. Krenuli smo najpre ka centru u potrazi za nekim zgodnim mestom za pauzu ali smo se predomislili. Procenili smo da još nismo toliko gladni da bismo morali ručati i odlučili smo da nastavimo ka Bačkom Gradištu.
Na izlasku iz Temerina zastali smo da kupimo vodu. U pravcu Bačkog Gradišta ka parku prirode Jegrička vodi betonirana staza, ne piše da li je za bicikliste ili nije, s obzirom da nije bilo nikoga mi smo odlučili da vozimo njome, mirnije je, bezbednije i opuštenije. Staza se završava kod ulaza u info centar parka prirode Jegrička koji je nažalost toga dana bio zatvoren pa nam je preostalo samo da „bacimo“ pogled preko tarabe. Za uspomenu ostaje fotka naših bicikala kraj ulazne kapije info centra.
Do Bačkog Gradišta nam nije preostalo mnogo. Vetar je povremeno okretao smer duvanja ali nije nas obeshrabrio. Polako su nam i creva ukazivala na to da je već konačno došao trenutak da se ruča. Nadali smo se samo da restoran koji smo našli na googlu radi i da ima zadovoljavajuću ponudu za nas. Grill’ N Chill’ nam je bio pun pogodak. Oval za dve osobe, dve jake osobe tačnije po veoma povoljnoj ceni zadovoljio je naš apetit, ostalo je i za večeru dovoljno. Prijala je i pauza nakon skoro 80 prevezenih kilometara. Od konobara dobijam informaciju da se do Novog Bečeja može i nedavno obnovljenim putem preko Bisernog ostrva, informacija koja mi je bila potrebna kako bih bio siguran i svoj izbor pri planiranju ove etape. Do Bisernog ostrva vodi nova biciklistička staza, deo se renovira ali zaista deluje lepo za vožnju. Prelazimo preko mosta na ostrvo i uzanim asfaltnim putem nastavljamo ka dvorcu Rohonci. Ta deonica mi je poznata još od vremena kada sam tu dolazio na pešačenja. Dalje put nastavlja pored nove vinarije koja se gradi ka nasipu i dalje do mosta preko Tise. Put do Novog Bečeja i sam prolazak kroz Novi Bečej je bio u nešto opterećenijem saobraćaju pa sam odlučio da ne fotografišem i skoncentrišem se na vožnju i traženje ulice sa našim smeštajem.
Smeštaj u Novom Bečeju isto zaslužuje sve najlepše ocene, malo jeste na periferiji ali nama je to i prijalo, veliko dvorište, sigurno mesto za naše bicikle, sobe čiste sa svim potrebnim što gostu treba za boravak uz ljubazne domaćine i prihvatljive cene.
Dan treći, subota 13. jun. Ako smo preživeli prethodna dva dana onda treći može biti samo sreća. Kratka etapa, kratka ako se uporedi za prethodnom, ne baš toliko kratka ako se sabira sve od početka i ako se uzme u obzir da ni ja čak nisam vozio više od dva dana uzastopce već 13 godina, a Andrea vozi bicikl malo ozbiljnije tek nepunih godinu dana i ovo je je prvo višednevno putovanje. Na sve to vožnja ravnim Banatom zna da umori više nego što se misli. Do Novog Miloševa smo imali pomoć vetra, iako dosta duga deonica nije nam predstavljala problem. U Novom Miloševu smo potražili muzej Žeravica.
U muzeju Žeravica sam bio 2018. godine pa je ovo bila prilika da se podsetim kako sve to izgleda. Domaćin muzeja nam je na ulazu rekao da ima dosta izmena i da ćemo se iznenaditi. Zaista se vidi sa koliko truda i ljubavi se održava ova neobična postavka. Uživali smo satićak vremena u razgledanju a ujedno i u odmaranju od biciklovanja. Mada su nas i neki eksponati podsetili čime smo došli i čime nastavljamo naše putovanje dalje ka Senti.
Punu težinu banatskih bespuća osetili smo u nastavku putovanja. Od Novog Miloševa do Bočara smo još stigli nekako lagano, dalje je već bilo nešto teže. Vetar je počeo jače da duva, ovaj put nam nije bio saveznik već ljuti protivnik. Direktno u lice, kao da je pokušavao da nas vrati nazad. A oko nas nigde ništa i nigde nikoga. Samo pustara. I tako kilometrima. Tek povremeno projuri poneki automobil i to je sve. U daljini se nazirao most preko Tise, desno se video toranj crkve u Padeju ali je to sve još bilo dovoljno daleko da se do tamo namučimo. Čak je i kiša zapretila u jednom momentu, srećom vrlo kratko. Konačno ugledali smo kružni tok pre mosta, skrenuli desno ka Padeju i konačno izbegli direktan udar vetra. Prešli smo preko mosta na reci Zlatici i nekako stigli do Padeja.
Pauza u Padeju, uvek na istom mestu, par klupa kod parkića, u blizini ima jedna prodavnica. Dovoljno. Nismo mnogo žurili sa nastavkom vožnje. Do Sente nismo imali još mnogo. Put dalje vodi preko Ostojićeva i Čoke, nije više toliko monoton kao do Padeja, samim tim i kilometri brže prolaze. U Ostojićevu se samo kratko zadržavamo, tek da se malo protegnemo pre finiša.
Nekoliko kilometara posle Ostojićeva ulazimo u Čoku. Na samom ulazu ima skretanje levo ka Senti ali mi nastavljamo pravo, idemo ka železničkoj stanici i parku. Planirao sam da sednemo u hladovini parka kod dvorca Lederer ali smo sa desne strane ugledali klupe kod igrališta pa smo se uputili tamo. Poslednja pauza pre prelaska na bačku stranu i ulaska u Sentu.
U Senti nas je čekao već poznat smeštaj gde smo bili i prošle godine za vreme festivala Kada Tisa procveta. Zato smo i ove godine došli ovde u isto vreme. Smeštamo se, ručamo i odmaramo. U večernjim satima idemo na obalu reke Tise gde se održava festival sa veoma bogatim programom. Ono što smo prošle godine propustili a ove nismo je vatromet na obali reke.
Viđanje i druženje sa poznatim licima, muzika, hrana i piće i veče brzo prođe. Prođe i treći dan naše avanture. Sve smo bliže cilju.
Dan četvrti, nedelja 14. jun. Iako smo kasno legli budimo se kao i obično dosta rano. Doručak, pakovanje pa polazak. Treba stići na ručak na vreme. Za povratak biram put preko Gornjeg Brega i Tornjoša ka Čantaviru. Kroz Sentu su još vlažni kolovozi od jutrošnjeg pljuska. Sunce već prži tako da će uskoro i asfalt biti suv. Vozimo se ka Gornjem Bregu putem ušuškanom u drvored sa obe strane puta. Eh kada bi svugde bilo ovako ni jak vetar nam ne bi pravio toliko problema. Vetar ćemo da osetimo tek kada izađemo iz Gornjeg Brega na tornjoški put. Tamo već nema drvoreda kraj puta pa vetar čini sve da nam oteža okretanje pedala.
Iako nas vetar koči nastavljamo dalje malo sporijim tempom. Pauza u Tornjošu, kratka, tek da se obnove količine tešnosti za dalji put. Ne planiramo stati sve do Višnjevca. Skrećemo sa tornjoškog puta na čantavirski i čudo se desi. Vetar nam odjednom daje snagu za brže napredovanje. Koje olakšanje. Sad smo već sigurni da ćemo do Subotice imati lagani zadatak. Prolazimo kroz Čantavir i zastajemo u Višnjevcu kod prodavnice. Ljubazna vlasnica nam pravi društvo i razgovara sa nama. Podržava našu ideju i napore. Obećali smo da ćemo zapratiti fejsbuk stranicu njene prodavnice.
Preostaju nam još dva izazova u vidu dva nadvožnjaka, prvi preko autoputa koji mi se uvek činio znatno lakšim od onog drugog preko pruge. Zaista, gotovo ne smanjujemo brzinu i bez poteškoća prelazimo preko autoputa. Prelazak preko onog strmijeg nadvožnjaka često zna da umori ali ovaj put uz malu pomoć vetra i kilometre u nogama i taj izazov uspešno savladavamo. Prelazak preko nadvožnjaka označio je i ulazak u predgrađe Subotice.
Zastajemo kod ulazne table Subotica za fotografisanje. Fotka koja ujedno označava uspešno okončanje našeg eksperimentalnog putovanja biciklama. Fotka koja nas motiviše za neka nova putovanja koja su u planu. Fotka koja pokazuje lepotu putovanja na dva točka.
Možda 280 km za četiri dana nije mnogo, možda nekome ovo nije neki poseban izazov ali nama je bio i jako smo srećni što smo ga realizovali bez ijednog problema na putu. Osetili smo kako je voziti po kiši, po vetru, po dobrim i po lošim putevima, sada smo iskusniji i spremniji za nove izazove koje jedva čekamo da započnemo.
Sjajna tura! Svaka čast!