„Putovanje vozom u trajanju od 17 sati, kombijem 90 minuta, peške uzbrdo 5 sati sa velikim rancem na ledjima, dva sata uzbrdo do najvišeg vrha na Balkanu pa sve po isto u drugom smeru sa dodatnih 10 km pešačenja po Sofiji. Kada ćemo ponovo negde?“
Ovako bi glasila ona kraća verzija izveštaja ako bih ja bio taj koji mora da ga podnese utorkom na redovnom sastanku kluba da sam bio vodja akcije. No, niti sam bio vodja akcije, niti je danas utorak (sad kad pišem izveštaj), niti ću ja da budem baš toliko škrt na rečima.
Dakle počelo je inicijativom da se novoustanovljeni državni praznik iskoristi za organizovanje neke akcije. Nisam se mnogo gurao, moja ideja da se ode u Preševo je ostala za neka druga vremena. Isidor je najavio uspon na Musalu, najviši vrh Balkana. Dilema, ići ili ne je trajala sve do par pada pred polazak. Ipak teško je bilo odoleti izazovu. Idemo. Svaka akcija koju ne moram da organizujem je za mene kao poklon koji se ne odbija.
Petak nešto posle 15 časova, počinje naša avantura. Voz polazi iz Subotice u 15.22 časova, nas 12 u vozu, grejanje radi. Četvoro preostalih učesnika ove ekspedicije će se priključiti u Beogradu gde presedamo u voz za Sofiju koji polazi u 21.50 časova. Udobno smešteni u 3 kupea jurimo brzim prugama Srbije kroz noć. Opušteni, uspevamo da ukrademo koji sat za spavanje i sanjanje. Pred jutro smo na granici, granične i carinske formalnosti se obavljaju dosta brzo sa obe strane i eto nas u glavnom gradu Bugarske. Odmah sedamo u dva taksija i jedan kombi i pravac Borovec. Nema se mnogo vremena za gubljenje. Jutro obećava lep dan, planiran je uspon iz Boroveca do hiže (planinarskog doma) Musala na 2389 metara. Kažu da treba oko 5 sati za uspon.
Pošto gondola Jastrebec ne radi svi moramo peške do doma sa svim stvarima koje smo poneli. Istina je da su neki imali u planu da ovaj deo puta predju vozeći se gondolom ali hrabro prihvataju činjenicu da do toga neće doći. Poslednje prepakivanje rančeva i svi smo spremni za polazak. U 11.15 krećemo, najpre asfaltnim putem, zatim sledi skretanje na šumski put, dobro markiran mada su putokazne table većim delom totalno izbledele. Udarili smo mi dobar tempo, za nešto više od sat i po smo već na pola puta. Drugi deo uspona je ipak prošao u sporijem tempu, češće su i pauze, treba doći do daha a rančevi pritiskaju ramena. Mene je ponovo stomak izneverio. Biće da je od medenjaka kojima smo počašćeni pred polazak. No, predaje nema, nema se kud, do doma moramo stići. Svi smo već pomalo nestrpljivi, gledamo na sat, gledamo na GPS, odmakli smo dosta od Boroveca, gde li je taj dom? Uskoro ugledasmo planinarski dom, još koji korak i stigosmo. Radost je bila pomućena temperaturom u domu, kad bolje razmislim mislim da je napolju čak bilo prijatnije nego unutra.
Staza kojom smo prošli od Boroveca do hiže Musala, dužina staze 9,7 km, uspon od 1058 metara, potrebno vreme 4 sata i 47 minuta.
Čekamo da se vatra razgori, da se prostorija zagreje a sa njom i mi. Onako umorni, neispavani, smrznuti, ogladneli i nismo delovali kao neko ko će ujutro da krene na vrh. Ne sećam se tačno ni koliko je bilo sati, možda oko 19, da li po našem ili lokalnom vremenu, zavukao sam se pod ćebad i zaspao u nadi da će stomačne tegobe prestati do jutra. Mislim da je i ostatak ekipe uradio slično kao ja.
Jutro, pola 4 po našem vremenu, budjenje. U domu nema wc-a, treba izaći napolje, sreća da iako je hladno nema vetra pa se hladnoća ni ne oseti toliko. Polazak na vrh je zakazan za pola 5 po našem vremenu, dakle sat vremena da se spakujemo, jedemo i obavimo sve što smatramo da je neophodno. Ako nas sreća posluži izlazak sunca ćemo dočekati na najvišem vrhu planine. Polazimo na vreme, svetle samo čeone lampe i zvezde na nebu. Kao da se i mesec tek sad razbudio. Staza odmah kreće uzbrdo, preko stena, možda smo malo i omašili pravu stazu, ali dobro je, bar smo se razmrdali. Uspon je oštar i dalje, nismo daleko odmakli a već osećam da ću imati problema. zastajkujem češće od drugih, propuštam ih sve ispred sebe, ja ću kao poslednji u koloni, lagano. Teško mi ide, ali nisam od onih koji se lako predaju. Ko zna kada će se ponovo ukazati ovakva prilika. Staza postaje ravnija, polako se razdanjuje, lakše se hoda. Dolazim sebi, pred nama je sklonište-zaslon Ledeno jezero
Odavde se već vrh jasno vidi, sada već nema odustajanja. Korak po korak i sve smo bliže našem cilju. Konačno nešto pre 7 sati svi smo na vrhu. Sunce nas obasjava, da smo naručili ovakav dan nisam siguran da bi ga i dobili. Ili možda i bi, valjda sve ide po zaslugama. Svaka upornost se na kraju nagradi. Uobičajeni planinarski rituali na vrhu, fotografisanje sa zastavom kluba, pivo, „overa“ visinskog rekorda, udaranje pečata u knjižice. Valjda lepši poklon za ovih deset godina aktivnog bavljenja planinarenjem nisam mogao ni da očekujem.
Staza od hiže Musala do vrha i nazad do doma je ukupne dužine 7,4 km, visinska razlika 586 metara
Silazak sa vrha je protekao bez problema, silazili smo delom istom, delom drugom stazom do hiže Musale, spakovali stvari i krenuli ka Borovecu takodje delom drugim putem. Trebalo nam je dva i po sata do Boroveca. Taksisti su došli po nas, vraćaju nas u Sofiju gde u 20.15 imamo voz za Beograd. Tri sata vremena nam je preostalo za obilazak grada, veći deo grupe je umoran za neko duže pešačenje. Uspevamo da vidimo i obidjemo najznačajnije kulturno-istorijske objekte bugarske prestonice pre polaska voza. Prilično umorni posle malo ubedjivanja konačno sedamo na svoja rezervisana mesta u jednom jedinom vagonu kompozicije medjunarodnog voza Sofija-Beograd. Dogodovštine iz voza i druženje sa švercerima zaslužuju posebnu priču, neka ostanu za neka druga vremena. Ovaj izveštaj je ipak više planinarski nastrojen.
Staza kojom smo se spustili od hiža Musale do Boroveca je dužine 10 km sa 1072 metra visinske razlike u spuštašnju a obilazak Sofije je bio dug oko 9 km za 2 sata i 20 minuta)
I da se vratim na uvod, svaki minut ove akcije je vredeo truda. Da se sutra ide ponovo ne bih ni sekunda razmišljao.
