Planine zapadne Srbije ne mnogo daleko od Subotice, još bliže Novom Sadu, tek dva sata vožnje, dobra prilika koja se ukazala naročito u situaciji kada ni ne postoji neki drugi izbor. Za orijentirig u Kikindi nemam s kim, za biciklizam na srpsko-rumunsko-mađarskoj tromeđi nemam s čim. Pošto Milan definitivno potrđuje da akcija ide kao dvodnevna onda je to i moj konačan izbor za ovaj vikend.
Noćni voz koji stiže sa malim zakašnjenjem u Novi Sad, usputni doručak kupljen u prvoj pekari, i eto me pred zgradom NIS-a, tek nekoliko učesnika, dakle stigao sam i pre vremena. Ubrzo stiže minibus, hm, uvek se setim nekih koji prigovaraju na (ne)udobnost minibuseva kojim se mi vozimo na akcije. E da vam se provozati sa ovim pevali bi sledeći put kad ugledate one naše. Pošto sam sada u ulozi učesnika, pokušavam da situaciju posmatram na taj način. Smeštam se u šarage, valjda je tamo najmanje mesta, nejneudobnije, da vidim i ja kako je to. Majstor Žare vozi, moram priznati mnogo žustrije od ovih naših vozača. Povremeno mora naglo da zakoči, taman da se razbudimo. Brzo prolazimo Šabac, na putu ka Loznici skrećemo ka Tršiću odakle bi trebalo da krenemo na uspon na Boranju.
Stigli smo dosta rano, srećom u toku su dani Đačkog Vukovog sabora pa je muzej otvoren od 8 sati. Planiranih sat vremena je brzo prošlo i konačno krećemo na pešačenje markiranom stazom ka manastiru Tronoša. Kod manastira je zadržavanje pola sata, takođe sve onako kako je Milan to isplanirao. Od manastira krećemo strmo uzbrdo, cela planirana trasa je najvećim delom uzbrdica, nekada blaža, nekada strmija. Grupa prati nametnuti tempo, iako ima i manje iskusnih planinara nema nikakvih problema. Staza je markirana mada deluje kao da su markacije samo vidljive iz suprotnog smera kretanja. No, imamo i nekoliko GPS uređaja tako da oko snalaženja nema poteškoća.
Nakon nepunih 20-ak kilometara stižemo u planinarski dom Šarena bukva, domar Maki nas dočekuje skuvanom čorbicom i gulašom. Ali, da bi se ručak zaslužio treba prvo popeti najviši vrh Boranje. Po raspoloživim podacima najviši vrh je neka 2 km udaljen od planinarskog doma i visok je 856 metara, no postoje podaci da je visina 881 metar. Nastavljamo šumskim putem, marakcije nema, pratimo trag iz GPS-a. Prelazimo preko jednog vrha gde je visina 878 metara, na nekim mapama piše da je to najviša tačka ove planine, nešto dalje je vrh koji je ucrtan na topografskim mapama sa visinom od 856 metara (po GPS-u čak i nešto više). Nikakve oznake ne postoje, za svaki slučaj fotografišemo se na oba mesta. Sledi povratak u dom za zasluženu večeru, prilično obilnu, mora se priznati. Maki je baš bio izdašan.
Cele noći je padala kiša, pred jutro je prestala. Moja parola da pametniji popušta se i ovaj put pokazala tačnom jer mi smo bili spremni za polazak oko pola osam bez obzira na vremenske prilike. U početku idemo stazom kojom smo juče došli do doma, zatim na raskrsnici nastavljamo ka Zajači i Gučevu. Na par mesta gubimo markaciju, definitivno je staza markirana jednosmerno, a mi ponovo hodamo u kontra smeru pa ne uočavamo uvek blagovremeno markaciju. No, ni to nije problem jer se vrlo brzo vraćamo na pravi put. Današnja staza se razlikuje od jučerašnje, u početku je spuštanje do prevoja između Boranje i Gučeva a zatim sledi uspon do Crnog vrha, ali ovaj put onog na vrhu Gučeva. Tamni oblaci i grmljavina u daljini nas požuruju, stižemo na vrh taman pre prvih kapi kiše. Stiže i minibus iako je plan bio da se stazom spustimo do odmarališta, no vremenske neprilike i jako zarasla staza od spomenika (što baš nije pohvalno za planinare koji su trasiralu ovu stazu) su uslovile da malo modifikujemo naš plan.
Predah u odmaralištu, ručak, kraća poseta i oseveženje u Banji Koviljači i krećemo kući. Kratak zastoj nastao zbog manjeg problema na minibusu nije uticao na vreme dolaska u Novi Sad, već posle 20 časova sam bio na autobuskoj stanici a oko 22 časa u Subotici.
Trasa koju smo prešli u subotu 24 km sa 984 metara uspona i 376 metara spuštanja, nedeljna trasa 21 km sa 588 metara uspona i 654 metara spuštanja.
Prođe tako još jedna zanimljiva planinarska akcija, ispenjan još jedan najviši vrh planine na kojoj do sada moje planinarske cipele još nisu kročile (na Gučevu sam bio prošlog leta). Hvala Milanu i Nadi na realizaciji ove akcije. Nadam se da će biti još prilike za ovakve akcije.