Jedna destinacija koja mi je zapala za oko prošle godine, jezero Velence sa obližnjim brdima, na manje od 200 km od Subotice, odabrana je za ovogodišnji kalendar akcija. Sticajem okolnosti datum se poklopio sa Ozrenskim planinarskim maratonom, razmišljao sam hoće li biti dovoljno zainteresovanih za ovu akciju. Na Ozrenu sam već bio, red je da se upozna nešto novo. Srećom interesovanja je bilo, nakon nekoliko otkazivanja ipak smo sakupili 20 zainteresovanih i uz malo muke obezbedili prevoz. Pa da krenemo onda.
Uobičajenom trasom preko Kelebije ka Dunafeldvaru, pa uz malo strepnje da nije Dunav previše porastao i ugrozio prelaz preko reke, nastavljamo jako dobrim putem ka Dunaujvarošu i dalje ka Sekešfehervaru gde se skreće ka jezeru Velence i mestu Pakozd. Start odmah tu u centru mesta, u jednom restoranu tj. dvorištu iza, organizatori nas čekaju, mejlom su dobili spisak, ipak moramo popuniti prijavni listić i možemo na stazu.
Petoro naših članova su krenuli na kratku stazu, ostali na onu od 25,8 km. Sunce upržilo, prognoziranih 28 će sigurno biti ispoštovano, bilo je i vreme nakon sumornih više jesenjih nego prolećnih dana kraja maja i početka juna. Staza je dobro obeležena, tu su i trake zakačene na grane da uliju dodatnu sigurnost da smo na pravom putu. Na rubu šume, tek kada se napuste poslednje vikend kuće Pakozda i jezerce Bella-to nailazimo na prvu kontrolnu tačku. Penjemo se lagano, sada smo na grebenu brda koje se nadvilo iznad jezera. Visina oko 250 m, koliko malo treba nama ravničarima da budemo ispunjeni. Do naredne kontrolne tačke ima preko 7 km, nailazimo na one koji su na kraćoj stazi. Svi su zadovoljni, idemo dalje svako na svoju stranu. Ulazimo ponovo u šumu, dobro dodju te promene sa osunčanih livada u gustu šumu da se malko rashladimo, pa kad se telo ohladi onda na sunce da se ogrejemo. A kilometri se nižu, još malo pa smo na pola puta. U dolini jednog potoka druga kontrolna tačka, pauza i za doručak. Ima i vode, dobili smo i po jednu čokoladicu. Sledeća kontrolna tačka uz mestu Šukoro u pivnici Žuži. Hm, ko je rekao pivo? Mašta radi svašta. Ajmo, samo 3 km je do tamo, kažu sve je nizbrdo. Ide to nama. I zaista vrlo brzo smo kod prvih kuća ovog sela. U jednoj ulici čitav niz etno kuća. neke su preuredjene u muzej. Sve imaju krov od trske. Deluju lepo i zanimljivo. Nalazimo pivnicu, overavmo prolazak, no, ništa od piva. Poprilična je gužva a i poslastičarnica preko puta može poslužiti kao uteha. Mesta ima dovoljno, debela hladovima i hladan sladoled. Dobitna kombinacija.
Kako to već biva, kada se dosta silazi onda u nastavku sledi bar toliko uspona. Ni ovde nije bilo drugačije. Najpre ulicama Šukoroa a zatim kroz šumu, penjanje, penjanje i samo penjanje. Onda nagrada u vidu predivnog pogleda na jezero. Nastavak kroz šumu u debelom hladu, pa staza označena trouglom, znači sledi neki uspon. Nailazimo na stene, Pandur-ko, Pogany-ko, Kocka-ko. Kao niotkuda se pojaviše iznenada. Idemo još dalje, još malo uzbrdo, tu je još jedna gomila stena i malo ispod njih kontrolna tačka. Poslednja za danas. Sunce prži li prži. Odmaramo malo, da sakupimo snagu za poslednje kilometre pred nama. Sreća pa je blago nizbrdo, delom stazom kojom smo već išli danas. Na kilometar pred ciljem začu se grmljavina, ubrzasmo korake da izbegnemo kišu koja je zapretila. Ih, vi meteorolozi pa ne morate baš uvek da pogodite kakvo će vreme biti (po prognozi kiša posle 17 h).
Na cilju smo, umesto hleba i masti ovde su u ponudi viršle sa senfom, prija i to nakon predjenih 25,8 km. Diploma i bedž kao na svakoj akciji ovog tipa kao nagrada za učešće i uspešno savladanu stazu. Kiša samo što nije, brže bolje sadamo u naš minibus pa na put. U mislima nam je već sladoled u Šoltvadkertu. A o sladoledu iz ove poslastičarnice i samom fenomenu poslatičarnice….pa to treba doživeti.
Nekoliko fotografija iz poslastičarnice Korona u Šolvadkertu :
