Možda naslov nije jasan, ali nakon čitanja mojih impresija nakon 35. Fruškogorskog planinarskog maratona će sve biti mnogo jasnije. Dakle, uobičajene pripreme za najmasovniju planinarsku manifesticiju su tekle kao i svake godine, u planu je bilo da se krene na stazu malog istočnog maratona iako sam kao dugogodišnji maratonac skloniji dužim stazama. Dan pre polaska, gledajući vremensku prognozu počeo sam da razmišljam i o južnom srednjem maratonu, nepunih 50 km. Ako se ukaže prilika da ga pređem u laganom tempu, bila bi to prava mera. Deo učesnika iz kluba se spremao na zapadni srednji maraton ali moje je očekivanje bilo da će ta grupa ipak imati brz tempo za mene i preći stazu mnogo ranije nego što sam planirao a o „neozbiljnosti i godištu“ učesnika te grupe da i ne govorim. Dakle ukoliko se odlučim za više od malog maratona biće to isključivo srednji južni maraton.
Zahvaljujući Isidoru i ove godine smo dobili popunjene knjižice na Paragovu pa nismo morali da se penjemo na Popovicu gde se okupilo po procenama oko 15.000 maratonaca. Vreme gotovo letnje, prognoziranih 28 do 30 stepeni možda i previše, posebno za ultramaratonce. Sve sam bliže odluci da krenem na srednju stazu. Na Stolovima rasksnica, da li ozbiljne ili šaljive primedbe na moj račun od strane nekolicine onih koji su pošli na mali istočmni maraton povodom promene mog plana nisam mnogo primio k srcu, samo ja znam koliko lepote ima u prelaženju staze u noćnim uslovima. Ne odustajem od svoje odluke. Planiranu satnicu sam manje više poštovao u minut, dovoljno odmora, sretanja sa poznatim planinarima duž staze i na kontrolnim stanicama, nema umora, samo osmesi na licima i lagani korak od jedne do druge kontrolne tačke.
Na deonici koja vodi do Vrdnika sam imao malu neprijatnost, u momentu me spopalo neko gušenje, grebanje grla, jedva sam došao do daha, srećom sam brzo uspeo izvaditi flašu sa vodom. Verovatno sam uspeo udahnuti nešto što je izazvalo burnu reakciju u mom organizmu. Uf, malo sam se uspaničio ali se sve primirilo.
Nakon manastira Jazak se sve umirilo, na stazi gotovo nikoga, mrak polako pada ali i dalje sve ide po planu.
Sledi sada i najzanimljiviji deo ovogodišnjeg maratona, objašnjenje za naslov ovog izveštaja. Nakon poduže pauze na Brankovcu smo nastavili kretanje maratonskom stazom ka Zmajevcu. Vrlo brzo nakon polaska uz samu stazu nailazimo na postavljen veliki šator sa nekolicinom veselih momaka. U momentu dolaska do njih jedan sa uključenom motornom testerom zahteva od mene da mu osvetljavam okolinu šatora kako bi navodno pronašao mobilni telefon ili bateriju, nisam ni siguran šta je hteo. Dobronameran kao i uvek najpre prihvatam to kao istinu, u želji da pomognem i što pre se izvučem odavde svetlim svojom čeonom lampom po travi ali ni telefona ni baterije nigde. Nejasno mi je samo šta smera sa tom testerom koja je i dalje uključena? Pošto shvatam da od telefona nema ništa pokušavam da nastavim svojim putem, međutim on me hvata za rukav i naređuje da nastavim da tragam ta telefonom i da se ne okrećem mnogo i ne dižem glavu gore nego da svetlim samo dole. Shvatam da stvari izmiču kontroli, pred očima mi je samo testera koja je i dalje uključena, strahujem od njegovih narednih poteza. Pokušavam da ostanem smiren, nudim mu svoju lampu pošto ih imam dve (ionako je ta druga kineska, košta 150 dinara, moja sloboda vredi mnogo više) no on ne pristaje nego nastavlja da ide uz mene stalno mi govoreći da osvetljavam travnati deo kako bi on ugledao svoj telefon iako smo sada već 100-ak metara odmakli od njihovog šatora. Misli mi brzinom svetlosti prolaze kroz glavu, šta činiti, kako ovo rešiti. U jednom momentu, na meni dobro poznatom terenu, na livadi pored asfaltnog puta, osećajući da mu je pažnja popustila odgurujem ga svom snagom od sebe i punim trkom bežimo na asfaltni put. Teško je i opisati taj osećaj, strah, neizvesnost u narednim minutima. Znam samo da smo do Zmajevca, naredne kontrolne tačke išli po mraku, nemaratonskim stazama, da sam se na svaki šum u šumi trzao i očekivao svašta.
Na Zmajevcu sam slučaj prijavio kontrolorima a i učesnici koji su stizali kasnije su iznosili primedbe na ponašanje ove grupe mladića prema maratoncima.
Ostatak staze je protekao bez problema mada je ovaj slučaj ostavio traga na svima jer smo zaista do cilja bili mnogo oprezni i pomalo uplašeni.
Autobusom u 2 sata smo se vratili sa Popovice do Novog Sada i prvim jutarnjim vozom za Suboticu. Ostao je ovaj maraton upamćen po nemilom događaju za koji ne mogu nikoga da krivim od organizatora mada su oni poslali izvinjenje za sve što se desilo.
U svakom slucaju je bilo zanimljivo, a „motorne testere“ su samo napravile dogadjaj za pamcenje.
Bitno je da se sve zavrsilo kako treba.