Tokom boravka u Beloj Crkvi imao sam priliku da se vozim deonicom Dunavske biciklističke rute na relaciji Bela Crkva-Stara Palanka-Ram-Zatonje-Srebrno jezero-Veliko Gradište i nazad, kao i deonicu od Bele Crkve do Kaludjerova, gde je granični prelaz izmedju Srbije i Rumunije.
Prvi pokušaj da se skelom predje Dunav i nastavi vožnja ka Srebrnom jezeru nije bio uspešan, naime, nisam se dovoljno dobro informisao oko vremena polaska skele sa palanačke strane, umesto u 9 sati kako sam ja pomislio skela je polazila u 7 i u 10 sati. Pošto sam na obalu stigao oko 08.30 bilo mi je previše čekati pa sam taj dan vozio do Kajtasova, Grebenca i Jasenova i nazad do Bele Crkve. Sve vreme sam vozio asfaltom a ono što sam odmah primetio je da mi vožnja na uzbrdicama dosta teško ide.
Sutradan sam poranio, već pre 7 sam bio kod skele, iako je planirani polazak u 7 uvek se čeka 15 minuta na one koji eventualno kasne. Dvadesetak minuta plovidbe i već sam u Ramu. Odmah tu kod pristaništa je Ramska tvrdjava na uzvišenju. Vožnju ka Zatonju započinjem uzbrdicom, sreća pa je pri kraju česma sa vodom, prilika da se predahne pre nastavka vožnje. Do Zatonja je solidan asfalt, brzo sam stigao, nisam imao potrebu ni da se zaustavljam, odmah nastavljam dalje ka Srebrnom jezeru i Velikom Gradištu. Zaista je bilo pravo uživanje voziti putem uz Dunav, iako je bilo toplo nisam osetio poteškoće. Zastao sam u centru Velikog Gradišta, pojeo nešto i nastavio do obale Dunava, do parka. Još par minuta odmora, par fotografija pa krećem nazad. Ovaj put vozim uz Dunav do Srebrnog jezera.
Vremena imam dovoljno, ostajem pola sata na jezeru da razgledam i uživam. Od jezera do Zatonja vozim istim putem, zatim primećujem tablu koja me obaveštava o alternativnom putu koji nije asfaltiran i koji ide uz samu obalu Dunava. Bez razmišljanja krećem tim putem. U početku me predeli podsećaju na predele iz peščare, malo ima uzbrdica, mene samo brine da ne bude velikog peska. No, taman što sam pomislio na pesak, pesak je stvorio na stotinjak metara dugoj deonici, i to pravi pustinjski pesak, noge su samo upadale, o vožnji ni govora, jedva sam mogao i da guram bicikl. Srećom, nije dugo trajalo, ponovo vozim, put je tvrd. No, ni ovo nije kraj, odjednom put postaje zarastao, grane i lišće, pauci i razne bube, ali nema se kud, idemo dalje.
Ruke su stalno na kočnici, ne znam šta me čeka iza sledeće krivine, vidljivost je loša zbog lišća i drveća. Nailazim na prve kuće, osećam da sam blizu i zaista uskoro sam ponovo na mestu gde sam sišao sa skele. Ponovo ona uzbrdica, idem do česme i prodavnice. Ovaj put voda služi samo za umivanje a za osveženje nešto hladno iz prodavnice. Do polaska skele sam imao dovoljno vremena da skvasim noge u Dunavu. Nakon 70 km vožnje ponovo sam u Beloj Crkvi.
Planiranu vožnju po Rumunskoj obali Dunava ostavljam za neki drugi put, stižem samo do graničnog prelaza Kaludjerovo i to gotovo slučajno. Subotnje prepodne sam želeo potrošiti kratkom vožnjom do Kusića i reke Nere, no ugledao sam put ka Kaludjerovu. Makadamskim putem iz Kusića stižem do puta koji vodi ka Rumuniji i nastavljam ka granici najviše zbog uspona od 12% . Pasoš mi je ostao u smeštaju tako da od prelaska granice nema ništa, vraćam se u Belu Crkvu uživajući u spustu koji je došao kao nagrada za malopredjašnji trud i napor pri usponu.
Da ne zaboravim da sam planinar u nedelju sam se priključio planinarima „Jelenka“ iz Pančeva u pešačenju kroz Deliblatsku peščaru od sela Kajtasovo do Grebenca u dužini od oko 9 km i poseti eko domaćinstvu „Zeleni dvor“. U skladu sa renomeom pančevačkih planinara naše druženje smo završili u čardi na Dunavu uz riblju čorbu i priče o čemu drugom nego o budućim planinarskim akcijama.
