Da mi ne bi celo leto prošlo bez planinarenja odlučio sam se da organizujem vikend akciju sa usponom na Gučevo i Vlašić. Slobodan, planinar iz PAK Čivija Šabac mi je preporučio smeštaj u Badanji odakle se može krenuti na Vlašić novomarkiranom stazom. U odabiru staze na uspon na Gučevo sam se povodio postavljenim trekovima na sajtu PK Gučevo iz Loznice. Spisak zainteresovanih je u utorak dostigao cifru od 20 planinara, uglavnom su to planinari koji su redovni učesnici akcija koje sam organizovao poslednjih godina.
Put do Loznice je protekao po planu, gotovo u minut smo tačni, pola sata pauze da se kupi sve potrebno i u 11 sati krećemo. Priznajem da je trebalo par minuta da se sve postavi na svoje mesto, zato smo najpre krenuli pogrešnom ulicom, ali ubrzo smo bili na pravom putu. Napuštamo grad, penjemo se lagano uzanim asfaltnim putem kroz sela Krajišnici i Kojići. Kod jedne improvizovane prodavnice napuštamo asfalt. Odavde počinje strmiji deo staze, na jednom raskršču mala dilema da li levo ili desno, i to ubrzo nalazimo pravi put. Ulazimo u korito presušenog potoka, pojavljuju se i prve markacije. Kratak predah, dok se ritam srca ne povrati u normalu, do tada oči upijaju svu lepotu vidjenog.
Uspon do odmarališta još strmiji nego staza do tada ali nije nama ništa teško. Preostalo je da se dobro markiranom stazom popnemo do vrha. Staza je dobro označena, malo je pri vrhu zarasla, par ogrebotina po rukama i nogama će podsećati nekoliko dana na ovaj uspon. Na vrhu dogovor da se dalje krene u 16 sati od odmarališta, vraćamo se dole istom stazom osim troje učesnika koji su odlučili da će asfaltom. Tek što sam se spustio dole dobijam poziv na telefon da je jedna učesnica u problemima, bez razlišljanja krećem asfaltnim putem ka vrhu ne znajući da tim putem ima skoro 4 km. Drugi Zoran mi pravi društvo, idemo brzim korakom, nikad stići, signal na mobilnom se povremeno gubi, teško je ostvariti vezu, nakon 40 minuta stižemo. Dada imaproblem sa grčevima, jedva stoji na nogama.
Velikom ljubaznošću jednog prolaznika spuštamo autom Dadu i Slavicu do odmarališta, ja pozivam našeg vozača da dodje po nas minibusom. Previše vremena smo potrošili, ne postoji mogućnost da se akcija nastavi po planiranoj trasi. Iako postoji negodovanje kod nekolicine, odluka koju sam doneo je jedina realna i ispravna, uvidjaju to svi nakon mog obrazloženja. Nadoknadićemo mi to drugom prilikom, najvažnije je da se sve dobro i bezbedno završilo.
Stižemo u Badanju, smeštamo se po sobama i krećemo u kraće pešačenje do izvora gvozdene i sumporne vode i obilazak banje dok se u motelu priprema večera koju smo prethodno dogovorili. Gulaš je bio ukusan, kad si umoran onda je još ukusniji. Malo priče pa na spavanje, sutra valja rano ustati, čeka nas nova planina i nova iskušenja.
Nedelja je osvanula sa oblacima ali bez kiše, ni najavljeno zahladjenje nije stiglo do nas. Nakon doručka krećemo, Dada i Slavica su ostale, ostali raspooženi i veseli u stroju. Idemo ka selu Donja Sipulja, put vodi uzbrdo, nagadjamo gde li je onda Gornja Sipulja kad je Donja negde gore u brdu. Kod otkupne stanice za mleko markacije i table sa informacijama, do prvog vrha Breza sat i po hoda. Baš da vidimo! Našim tempom, onako kako mi najčešće hodamo trebalo nam je 15 minuta manje, dakle staza je dobro obeležena. Kratka pauza, idemo dalje, par kapi kiše čisto kao opomena šta bi bilo kad bi bilo. Mada, uopšte nisam sumnjao u lepo vreme, neka meteorolozi rade svoj posao, ja se oslanjam na tradiciju, znam da sreća prati hrabre. Drugi vrh je na livadi, nismo se ni zadržavali nego nastavili ka Razbojištu, najvišoj tački današnje ture.
Još jedna pauza, kao i svaka druga prepuna priča o raznim dogodovštinama, kako kilometri odmiču tako se raspoloženje popravlja, valjda se tako umor najmanje oseti. Još jedan vrh je pred nama, Jankov vis, pa onda spust do asfalta. Pedesetak metara putem pa nastavak spusta ka selu Gornje Crniljevo, opet nelogično da se u Gornje selo spuštamo, pa gde li mu dodje onda Donje? Ubrzo neverovatan prizor, četiri devojke pokušavaju da se fotografišu na balvanima, radost obostrana, nama što ugledasmo još jedan lep prizor, njima što ima ko da ih fotografiše, kažu sve su se nadale da će neko da naidje. Eh, da ovim putem baš često idu ljudi, mi za ceo dan ne videsmo skoro nikoga! Selo Gornje Crniljevo dugo kilometrima, nikad stići do te česme, usput samo grobovi, nikako živog čoveka sresti. Tek bliže centru u par kuća ljudi.
Kod česme gužva, prirodna mineralna voda se toči naveliko. Planinari ipak imaju prednost, osvežavamo se pa nastavljamo do spomenika poginulom pilotu Milenku Pavloviću koji je poginuo 1999. godine tokom Nato agresije. Očekujemo naš prevoz, njega još nema pa mu polazimo u susret, ubrzo se srećemo. Dosta je bilo pešačenja, sedamo u bus pa lagano krećemo kući. Usput još zastajemo na Ašikovom grobu.
Na kraju, mnogo toga ostaje u glavi, mnogo toga htedoh još reći tu kod ovog spomenika, ali eto nisam ni ovaj put. Valjda ta zadovoljna lica, to raspoloženje koje vlada medju svim učesnicima mi ne daje hrabrosti i snage da kažem ono što naumim. Ne, neće ni ovo biti poslednja akcija, idemo dalje, ima još toliko toga što nismo videli ni popeli. Ne mora to biti ni vrh preko 2500 metara, ni staza ne znam kako teška, postoje i druge stvari koje čine planinarenje lepim. Kao što rekoh, ko razume shvatiće, ko shvati razumeće. Za one druge me i onako baš briga.
Staza do vrha Gučeva – dužina 11,4 km, uspon 788 metara, silazak 362 metra
staza sa Vlašića – dužina 23 km, uspon 688 metara, spust 608 metara
