SU(botički) trek&trail u Su(botu) 24.11. na 24 km i na 11 km

Da, iako sam rekao da ovde više neću pisati, ipak su se stvari promenile. Nove okolnosti dovele su i do novih načina beleženja mojih avantura u oblasti planinarenja, pešačenja, trekinga i drugih aktivnih boravaka u prirodi pa sam ih najčešće beležio na sajtu pozelizelju.org.rs ili nekada na svom profilu na sajtu wikiloc. Ipak, jedan događaj me je naterao da napišem svoje viđenje ovde, na svom blogu, ne želeći da iznoseći svoje lične impresije na neki način zloupotrebim sajt udruženja gde se obično (mada sve ređe) oglašavam.

Dakle motiv za novi tekst našao sam u 5. Memorijalu Mihajlo Kampoš, od ove godine u organizaciji Udruženja Poželi želju na čijem sam čelu i čiji sam osnivač. Memorijal je od ove godine dobio i novu dimenziju, samim tim i novo ime, Su trek&trail, treking i trail su odvojeni, baš onako kako ih ja i doživljavam i kako bi (valjda) i trebalo da bude.

Elem, da se vratim na temu memorijala. Nakon prošlogodišnjeg, koji je bio najmasovnije treking kolo u istoriji trekinga u Srbiji, i još uvek je, i kojeg sam organizovao u dosta teškim okolnostima, kako privatnim tako i onim drugim, klupskim, u atmosferi koja mi nije ulivala poverenje, odlučio sam da to bude poslednje zvanično kolo treking lige u Subotici na kome ću ja ispred kluba čiji sam bio član, biti na čelu organizacionog odbora.

Možda nisam shvaćen dovoljno ozbiljno, možda su bili neki drugi razlozi za neshvatanje moje odluke, no, ja sam bio siguran da nazad nema i da ću u prvim danima 2018. godine krenuti nekim drugim putem. Rezultat neshvatanja moje odluke doveo je do toga da se u kalendaru VTL za 2018. godinu ne nađe kolo u Subotičkoj peščari.

Od sredine januara ozvaničen je rad udruženja ljubitelja prirode Poželi želju u čijim programskim ciljevima je prioritetna aktivnost aktivan boravak u prirodi uz napomenu da smo se opredelili za rekreativne a ne takmičarske discipline kao prioritete.

Pošto su dani koji su nadolazili doneli za mene neke razočaravajuće stvari, shvativši da ove godine u kalendaru neće biti zvaničnog kola treking lige u Subotici, što sam iskreno smatrao najvećim propustom svih onih koji su mogli to da promene, nije mi preostalo ništa drugo nego da pokušam naći rešenje i nastaviti tradiciju organizovanja Memorijala Mihajlo Kampoš na način koji će biti dovoljno sličan a opet dovoljno različit od onoga što rade drugi i što sam radio i ja sam.

Kockice su se lagano slagale u jednu novu priču, krenulo se sa odabirom strateškog partnera, izbor je pao na Nikolu Minića, predsednika sportskog udruženja Balkanska trkačka liga, čoveka kome verujem a znam da i on veruje meni i u ono što ja radim. Na njegov predlog odabran je datum 24.11.2018. i usklađena dužina staza po ideji koja mi se sama nametnula dok sam se vraćao autobusom iz Beograda, na 24 km i 11 km kao cifre iz datuma kada se trka održava, kao i na cifre iz pozivnih brojeva gradova odakle Nikola i ja potičemo. Sledeći korak je bio trasirati stazu, dobiti dozvole od Vojvodina šuma i od Palić Ludaša i krenuti u kampanju.

Kada su pripremni radovi dobri onda i sve ostalo ide kao po loju, gotovo neosetno stavku po stavku smo rešavali jednu za drugom. Delili smo flajere na svim srodnim manifestacijama, krenuli u fejsbuk kampanju, osmislili koncept cele akcije, počeli sa kupovinom stvari koje su nam nedostajale (a nedostajalo nam je skoro sve), otvorili prijave i polako pripreme privodili kraju. Moram da napomenem da sam iako sa pozavidnim iskustvom u organizaciji imao osećaj kao da sam ponovo na početku, kao da će mi ovaj memorijal biti prvi koji organizujem. Možda je to i dobar osećaj, morao sam da se više angažujem i posvetim svemu što će doprineti uspešnoj organizaciji manifestacije.

Preko 150 prijavljenih obećavalo je da će broj učesnika nadmašiti 200 što nam je nekako i bilo očekivanje. Za toliko smo se i pripremili, 220 finišerskih medalja iz Prošićeve radionice bilo je spremljeno da završi na grudima onih koji sa uspehom pređu neku od pripremljenih staza. Za kontrolne tačke smo obezbedili sve što na ovakvim trkama treba, od vode i voća pa preko slanih i slatkih poslastica do stvari koje se manje više samo kod nas mogu naći u ponudi, poput energetskih bombica sačinjenih od žita sa šlagom, pa čajevi sa i bez šećera i limuna, sa i bez ruma. sokova, zaista za svakoga ponešto. Uz osmehe na licima i dobro raspoloženje delovalo je da će sve zaista proći kako treba što se i desilo.

211 učesnika je završilo jednu od staza, što u pešačkoj, Su trek varijanti, što u trkačkoj, SU trail opciji. Možda su vremenske prilike odvratile neke od učesnika, ali bez obzira na sve zadovoljstvo je bilo vidljivo na svim licima, kako učesnika tako i organizatora. Za mene lično najvažnije od svega je bilo da smo nastavili tradiciju obeležavanja sećanja na jednog od nas, na Mihajla koga više nema sa nama ali će nastaviti da bude tu u našim mislima svake godine kada budemo organizovali memorijal. Zahvalnost dugujemo i njegovoj porodici koja nas je podržala i ove godine i svojim prisustvom uveličala manifestaciju.

Zahvaljujući Nikolinoj tehnologiji imali smo uslove kakve do sada nismo imali, startnu kapiju sa satom za merenje vremena, automatsku obradu rezultata u trenutnom vremenu i postavljanje na sajt, tako da smo svi mogli da pratimo rezultate u „live score“ varijanti. Na sve to dodali smo i bolje uslove za dežuranje na kontrolnim tačkama u vidu tendi sa zatvorenim stranicama koje su štitile kontorlore od padavina i vetra, odličan ambijent u sali MZ Makova sedmica, salu za sedenje preko 100 ljudi, naravno sa grejanjem, odlične, perfektne članove udruženja koji su se prihvatili obaveza u svim segmentima organizacije (prijave, izdavanje startnih paketa, kuhinja, kontrolne tačke, razvoženje, fotografisanje i snimanje, obezbeđenje ulice i svega drugog što je dovelo do toga da posle akcije nisam naišao ni na jedan negativan komentar.

Ponosan sam na sve koji su dali svoj doprinos da ovaj Memorijal Mihajlo Kampoš bude ovakav kakav je bio, gotovo besprekoran. Srećan što smo uspeli da sačuvamo i održimo tradiciju, još srećniji što smo sve ovo uradili na zavidnom nivou postavljajući neke nove standarde (izbor startnih paketa, trail trka sa drugačijom kontrolom prolaska učesnika zadatom trasom, razdvajanje trek i trail staza i slično) što mene samo dodatno motiviše da se sa ovim ne stane nego dogodine nastavi tu gde smo ove godine zastali. U nadi da ćemo realizovati još neke ideje, kojih ima, završavam ovaj tekst na mom blogu koji će svakako nastaviti da živi kada god se za pisanje ukaže neka nova prilika.