Za novembarski termin za posetu Fruškoj gori sam odabrao dan kada novosadski Železničar obeležava 29. godina neprekidnog organizovanja akcije „Pešačimo u prirodi“ tkzv. nedeljno pešačenje. Staza nije naporna, pogodna je i za one koji nisu za zahtevnije akcije. Naravno isplanirao sam i produženu varijantu za one koji žele više da pešače. U početku skromnije interesovanje za ovu akciju, no u utorak na sastanku se ipak prijavilo 27 učesnika pa sam odlučio da zakupim veliki autobus u nadi da će se javiti još nekolicina kako bi se plaćanje velikog autobusa moglo obaviti. Najava meteorologa je išla u prilog mojim željama, sunčano, vedro, malo prohladno je ipak ohrabrilo i ostale pa se do polaska priajvilo 39 učesnika uz jedno odustajanje u poslednji momenat. Nedelja ujutro, krećemo na vreme ispred klupskih prostorija. Atmosfera kao i uvek na zavidnom nivou, malo nam ledeni autobus remeti dobro raspoloženje. Ispostavlja se da grejanje ne radi. Hm, počinjem da razmišljam o promeni prevoznika. Suviše sam živaca izgubio u poslednje vreme razmišljajući o stvarima na koje ipak ne mogu da utičem. Stižemo na vreme u Novi Sad. Ispred prostorija PSD Železničar se okupljaju planinari i gradjani koji će pešačenjem obeležiti ovaj zaista vredan jubilej. Mi smo po običaju najmasovnija organizacija na ovoj akciji. Osim nas tu su bili i gosti iz Sombora, Siriga i predstavnici planinarskih društava iz okoline Novog Sada. Nakon pozdravne reči predstavnika domaćina kolona od oko 200 učesnika je krenula ka Keju i Mostu slobode.
Posle predjenih 5 km smo zastali u Kameničkom parku. Grupa od oko tridesetak planinara je odavde pošla za mnom kroz Sremsku Kamenicu prema Sunčanom bregu u početku asfatnim a zatim zemljanim putem pored brojnih vinograda. Konačno ulazimo u šumski pojas, pratimo plavu markaciju kojom se u blizini izvora Vilina vodica uključujemo u staze Fruškogorskog i Bukovačkog maratona. Naš današnji cilj je Masna ćupa. Smenjuju se markacije Zanatlijskog planinarskog puta, Staze vilenjaka i staze maratona i transverzale i eto nas na spomen obeležju podignutom u čast osnivača planinarskog pokreta u Vojvodini.
Sledi uspon do Stolova, tu se srećemo sa planinarima iz Bukovca. Kratka razmena iskustava u korišćenju GPS uredjaja i nastavljamo dalje, do 16 časova bi trebalo da se spustimo do Paragova gde nas čeka ostatak grupe i autobus (svi se nadamo sa popravljenim grejanjem). U blizini spomenika na Iriškom vencu krećemo zelenom markacijom ka Paragovu ali već posle stotinjak metara se zelena pretvorila u plavu. No, to nam ne smeta, i plava nas dovodi na isto mesto. GPS pokazuje da smo prešli 25 km što je samo malo više od obećanih 23! Autobus je delimično zagrejan i ubrzo krećemo. Zastajemo na kratko u Roda marketu i potom nastavljamo ka Subotici. Na ulasku u Žednik autobus staje. Ispostavilo se da je nestalo goriva! E, ovo je već neprijatno! Posle nekoliko kontakta vozača i vlasnika autobusa konačno se vlasnik pojavljuje sa kanisterima goriva i nastavljamo put ka kućama gde stižemo sa sat vremena zakašnjenja. Izgleda da je sve ovo prilično stresno uticalo na mene, u večernjim satima sam dobio groznicu, celu noć sam se tresao kao da sam priključen na 380 volti. Dok pišem ove redove osećam se nešto bolje ali ostaje ipak velika, velika dilema kako dalje.
Track log za GPS sa današnje akcije
Visinski profil staze :
Prešli smo samo malo više od planiranog,pa jel ti to nas provociraš?Zar nismo dali reč da se zbog tih manjih problema nećemo buniti i gunđati!Reč je reč,ali nemoj da preteraš!Pozdrav.
Ups… ja poslao komentar na sledeću temu!
Lepo opisana akcija, žao mi je što (i pored hladnog autobusa bez benzina!) nisam mogao ići sa vama. Bukvalno su me delili minuti od polaska kada me je moja majka pozvala da dođem i da je vodim u hitnu pomoć. Sreća da nisam krenuo, samo bih imao problema, zaista joj je bila potrebna pomoć.. No, šta je tu je, tako mi je bilo suđeno.
Nekoliko reči o prevozniku – prošli put smo zašli u diskusiju po sličnoj temi oko onog beogradskog autobusa. Ja sam i onda tvrdio da je prevoznik u velikoj meri odgovoran za svoje vozilo, ma kolika cena prevoza bila (na kraju krajeva on je određuje), a vođa puta (ako nije u „igri“ sa vlasnikom) nije taj koji je odgovoran za takve detalje. Nadam se da se slažeš sa mnom jer si i ti to isto napisao. Druga je priča da li sa takvima posle svega (mi smo već imali prilike da se opečemo) i dalje sarađivati, jer onda dolazi na red ono drugo pitanje…
Najviše mi se smučilo to oko prevoza, ne mogu da verujem da malo, malo imamo neki probleme. Dobro, prihvatam da nisu nešto preveliki ali mislim da uz malo više ozbiljnosti i poštovanja od strane prevoznika to može da se otkloni. U suprotnom, zna se…
Da dodam još. Onaj maraton u Seksardu ne izgleda loše.Ići ću verovatno.
Ma, dobro.Taj prevoz manje-više.Staza je bila odlična društvo takođe.Koja je tvoja dilema? Bolest,organizacija putovanja ili spoznaja da je sve palo na tebe? Koliko čujem okolo po ovim našim šetnjama većina ide samo zbog toga što ih ti vodiš. Znam da je to za tebe mala uteha ali seti se one stare izreke…“dala baba 5 dinara da uđe u kolo a sada bi dala i 10 da izađe“..Pozdrav do novog viđenja.