Treća subota u januaru tradicionalno je u mom kalendaru aktivnosti rezervisana unazad godinama za tri manifestacije, prva je „Memorijal Ignjata Pavlasa“ na Fruškoj gori, planinarska akcija sa kružnom stazom koja obuhvata tri najviša vrha Fruške gore, druga je pešačenje maratonskim dužinama po ravnici od Segedina do Makoa i nazad pod nazivom „Most je predaleko“ i treća, koja je i najčešće bila moj izbor je „Bartina“ na brdima iznad mađarskog grada Seksarda. Gledajući u arhivu svojih aktivnosti izbrojao sam četiri učešća na Pavlasovom memorijalu, tri na ravničarenju do mosta Bertalan u Segedinu i čak deset učešća na seksardskim brdima gde se toči odlično kuvano vino.
Ove godine treća subota je ujedno i sedmi rođendan udruženja Poželi želju, 18. januar 2018. godine je dan kada smo osnovali udruženje koje ispunjava želje. Odlučio sam da ga proslavim na Fruškoj gori pa je samim tim moj izbor bila jubilarna 25. akcija sećanja na dr Ignjata Pavlasa, jednog od osnivača planinarskog pokreta u Vojvodini, advokata tragično stradalog u raciji u II svetskom ratu. Dodatni razlog bio i taj što je ove godine organizator kao stazu ponudio jednu novotrasiranu i markiranu stazu pod nazivom Pavlasog krug a poznat je moj stav da staza kojom ja nisam hodao bar jednom i nije neka staza (postoji tu jedan izraz u malo slobodnijem rečniku ali je on neprimeren ovom sajtu i tekstu).
Dakle posle 2007, 2008, 2009 i 2011. godine kada sam bio učesnik Memorijala, nekada i kao službeno lice, kao predsednik komisije za planinarstvo PSV, sada sam imao nameru da u Beočin odem u nekoj solo varijanti ali moju ponudu da mi neko pravi društvo prihvatilo je više nego dovoljno članova udruženja pa smo imali kvorum za zakup minibusa. Tako se nas 20 zaputilo put Beočina u subotu 18. januara.
Ispred manastira Beočin stižemo taman na vreme, imamo samo toliko vremena da predamo spisak učesnika, preuzmemo bedževe i saslušamo pozdravni govor domaćina, organizatora iz PSD Poštar, Novi Sad, naših prijatelja Siniše-Sinpeta, Milana i Zvonka koji je ujedno i vodič ove akcije. Skupu se obratio i drugi Milan, sadašnji predsednik planinara Vojvodine. Nakon obavljenih formalnosti pošli smo na stazu u koloni koju je činilo oko 150 učesnika. Kao što se moglo čuti i u govoru gore navedenih, brojka nije mala ali sigurno da povod zaslužuje i veću prisutnost kako novosadskih, vojvođanskih tako i ostalih planinara a i ostalih ljubitelja prirode i pešačenja.
Kružna pešačka staza Pavlasov krug predstavljena je na sajtu PSD Poštar, prenosim deo objave:
„Povodom 100 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini, u čast Ignjata Pavlasa, po ideji Dr Milana Breberine, trasirana je kružna pešačka staza na potezu Manastir Beočin – Pavlasov čot.
Prva oznaka je svečano postavljena na manifestaciji „Pavlasov memorijal“ 2024. a tokom iste godine je Milan Breberina, sa svojim „Pavlasovcima“ iz PSD „Poštar“ Novi Sad, izmarkirao dvosmerno celu deonicu, standardnom planinarskom oznakom tipa „Knafelč“.
Staza je dobrim delom trasirana po do sada nemarkiranim šumskim putevima i stazama, a jednim manjim delom i po trasi Fruškogorske transverzale. Staza je odobrena od JP „Nacionalni park Fruška gora“ i Komisije za planinarske puteve PSV.“
Staza jeste kratka ali prvi deo, uspon do Pavlasovog čota može da oznoji i po hladnom danu svakoga ko krene njome. Gotovo 400 metara uspona na oko 4 km staze me najviše podsetilo na maratonsku deonicu od manastira Beočin do Brankovca, kratko ali ubitačno. No, Zvonko je kolonu vodio umerenim tempom, uz povremena zaustavljanja radi prikupljanja učesnika, tako da smo svi bez većih napora došli do piramide na drugom po visini vrhu Fruške gore. Otežavajuća okolnost prilikom pešačenja su i oborena stabla i grane na stazi pa i to pomalo usporava kretanje a nekada iziskuje i dodatni napor kod učesnika.
Na vrhu je održan kraći govor, predstavljen je život i rad Ignjata Pavlasa, neizostavni kolorit su zajednička fotkanja pa se zadržavanje na vrhu malo odužilo. Mi smo strpljivo sačekali da se sve završi, da ostanemo sami i posle zajedničke fotografije krenemo ka Crvenom čotu i tako „overimo“ i najviši vrh Fruške gore. Ispred ograde predajnika na Crvenom čotu pravimo još jednu zajedničku fotku pa se vraćamo na stazu Pavlasov krug. Drugi deo staze je spust, manje više istog nagiba kao i uspon, postoje deonice gde je spust dosta strm pa je pri zaleđenom tlu potreban oprez prilikom silaska ali generalno staza je prohodna, bezbedna i jasno obeležena. Deo ove staze se poklapa sa trasom transverzale i maratona.
Nakon 9 km zatvaramo krug, ponovo smo kod manastira Beočin, tu je i naš minibus. Došli smo ranije nego što smo planirali pa odlučujemo da u centru Beočina sednemo u kafić na jedno piće. Uspevamo pronaći kafić koji radi i ima dovoljno prostora za sve nas, malo se okrepljujemo pred polazak za Suboticu.
Život je lep, idemo dalje.
Kozma Petar je kao i uvek kada je prisutan na aktivnostima udruženja napravio video zapis, onako u svom fazonu, pomalo dugačak i detaljan ali u jasno prepoznatljivom stilu za njega 😉