24 sata u životu jednog planinara

Magleš. Jedina planina u (severno) zapadnom delu Srbije na kojoj nisam bio ako je suditi po evidencijama koje ja vodim. Ima li boljeg razloga da najavu Vlade Radivojevića za uspon na Magleš prihvatim po svaku cenu.  Znam da me čeka putovanje noćnim vozom do Beograda, pa dalje busom do Lastre pa uspon pa povratak za Beograd pa opet voz do Subotice, da to sve stane u 24 sata, da u nedelju moram na posao ali…odluka je pala, idem.

Hronološki to je izgledalo ovako nekako: buđenje u 1.35, sreća rano sam zaspao pa mogu reći i da sam naspavan koliko toliko. U pet minuta do dva sedam u auto, Dijana me vozi na železničku stanicu gde stižem oko 2.10. Kupujem kafrtu i čekam da voz stigne. Voz po redu vožnje polazi u 2.26 no jedno je red vožnje a drugo stvarnost na prugama Srbije. Krećemo sa 18 minuta kašnjenja što mi još uvek ne predstavlja problem jer ću i dalje stići znatno pre polaska na akciju. Voz je zagrejan, čist, gužve nema. U vozu primećujem da su mi oba telefona prazna iako su cele noći bila uključena na punjenje, očigledno je da produživač nije bio uključen u struju. Srećom u vagonu postoje utičnice pa problem rešavam lako i oba telefona uspevam da napunim već do Novog Sada. Već? Jeste Novi Sad udaljen samo 100 km od Subotice ali po redu vožnje je to 2 sata i 40 minuta klackanja vozom a u stvarnosti je bilo 50 minuta više jer je voz iz meni nepoznatih razloga na stanici posle Vrbasa stajao, stajao, stajao…Započela je moja agonija, hoću li uopšte stići?

Dodajem minute kašnjenja na vreme dolaska po redu vožnje, uf pa to je već 15 minuta posle 7 sati. Da li ću ja uopšte krenuti put Lastre ili ću se samo provozati do Beograda pa nazad? Vlada zove, kaže da se ne sekiram, da će me toliko sačekati. Samo da ne bude dodatnih stajanja i kašnjenja. Inđija, Stara Pazova, Nova Pazova, Batajnica…nikako Zemun da prođemo, voz usporio, gledam na sat, sabiram, oduzimam…kreće, staje, kreće, ubrzava, Zemun smo konačno prošli, još tunel pa Tošin bunar i eto ga, stižem tačno u 7.15 na Novi Beograd, jurim dole niz stepenice, taman nailazi bus pun planinara. Srećan sam, stižem Maglešu u pohode.

Jedinu pauzu na putu ka Lastri napravili smo u Ubu, doručkujem burek po 80 dinara sa sirom (ima i onaj sa mesom za 90 dinara ili sa šunkom za 95, ko šta voli). Neka oni sendviči u rancu ostanu za posle. Nakon polusatne pauze sledi nastavak vožnje, vreme sve lepše, sunce se već probilo i obasjava snegom prekrivene padine Maljena i Magleša. Na putu iznad železničke stanice Lastra završavamo putovanje. Izlazimo iz busa. Već sam opčinjen lepotom oko mene. Setih se ovog mesta kada smo sa Drenovačkog kika silazili i kada mi je prilikom pranja cipela u Bukovskoj reci upao fotoaparat (koji je posle 3-4 dana ponovo proradio).

Prelazimo najpre mostić preko Bukovske reke pa ubrzo zatim i mostić preko reke Zabave, hodamo putem uz reku koja je većim delom zaleđena. Prolazimo kraj nekoliko kuća zaseoka Zabava, skrećemo u šumu i krećemo uzbrdo. Brzo dobijamo na visini, na rubu jedne kose livade na visini od oko 800 metara pauza. Polovina od šest sendviča (koji i nisu nešto veliki, da se ne lažemo) menja mesto prebivališta, iz ranca se seli u moj stomak. Trebaće snage za završni uspon.

Vrh Magleša se vidi pred nama, najpre prolazimo kroz zaseok Plandište, par kuća, obori za ovce, deluje da od pet, šest kuća samo u jednoj ima nekoga. Zima u ovim krajevima zna biti surova. Na prevoju smo, levo je vidikovac na koti 948, desno se kreće ka vrhu Pali na 1036 metara. Stotinjak metara uspona, računam da smo za dvadesetak minuta gore.

Međutim, nije sve bilo kako treba, sa začelja kolone stiže poziv da je nekom pozlilo. Vlada se brzo vraća, mi ostali čekamo, nismo ni pretpostavili da su stvari toliko ozbiljne. Čekanje je potrajalo, krećemo nazad i mi, vidimo da su se dole uskomešali, izgleda da je stvar ozbiljna. Ubrzo saznajemo da je jedan od učesnika u kritičnom stanju a samo par minuta kasnije stiže vest koju nikako nikome ne bih poželeo da doživi na jednoj planinarskoj akciji. Ugasio se jedan život, tu na planini, ispod vrha Magleša. Muk i neverica.

U tišini kolona izlazi na obližnji vidikovac, gledamo u daljinu, misli su svima pomućene, teško je bilo šta reći. Vlada za to vreme poziva policiju i gorsku službu. Iskusniji članovi grupe preuzimaju vođenje, pada odluka da se istim putem vratimo do železničlke stanice Lastra, tamo sačekamo da dođe autobus po nas i odemo u obližnju kafanu da se ugrejemo dok se ne vidi dalji razvoj situacije.

Čekanje autobusa je potrajalo baš mnogo, većina je već nervozna, hladno je, dugo stojimo u mestu. Nema nam druge, čekati se mora. Bus konačno stiže i idemo do Podbukova u kafanu Jelen da se ugrejemo malo. Sada mi je neizvestan i povratak kući, da li ću stići na vreme u Beograd na voz za Suboticu? Zaista ima dana kada ništa ne ide onako kako isplaniraš. No, kako bude, snaći ću se već, ne vredi se nervirati. U svakom slučaju jedan neobičan dan, nažalost pamtiću ga po tužnom događaju.

Policija i gorska služba izlaze na lice mesta, mi dobijamo informaciju da možemo krenuti ka Beogradu, stižem na voz, smrzavam se u njemu do Subotice gde stižem nešto pre 2 sata posle ponoći. Prođoše 24 sata od trenutka kada sam krenuo, toliko toga se izdešavalo da bi mogao kratak film da se napravi. Nije lako biti planinar u Subotici, pokazalo se to i ovaj put. Ostaće Magleš planina na čiji vrh moje noge nisu kročile. Ili? Ko zna, vreme će pokazati.