Ovogodišnja letnja šestodnevna akcija udruženja bila je sa smeštajem u Niškoj Banji. Jedan veći objekat sa 45 ležaja i dva manja sa 6-7 ležaja zadovoljila su naše potrebe dok je okolina banje više nego atraktivna i zanimljiva za aktivnosti kojima se mi bavimo. 58 učesnika provelo je šest lepih i sadržajnih dana. Hronološki to je izgledalo ovako:
Ponedeljak 7. avgust, polazak autobusa ispred bazena na Prozivci, usputno kupimo putnike kod Lifke, u Starom Žedniku i u Bačkoj Topoli. Svi smo na broju, niko nije otkazao u poslednji čas. Putujemo sa usputnim pauzama ka Niševcu. U Niševac stižemo oko podneva, autobusom uspevamo stići do raskrsnice gde počinje markirana staza ka vidikovcu Proboj i kupalištu Banjica. Oblačan dan preti da se pretvori u kišni, ipak pozitivna energija i dobrota vodiča čine svoje, kišica prestaje i mi uživamo u lepoti klisure, meni lično jednom od najlepših mesta na kojima sam bio. Kratka staza sa ne mnogo uspona i spuštanja, pravi izbor za razmrdavanje posle dugog sedenja u autobusu.
Završavamo pešački deo i krećemo ka Svrljigu u nadi da ćemo moći svratiti do kafane Kamiondžije. Nažalost nas je previše a mesta u kafani premalo pa Kamiondžije ostavljamo za neki drugi put a mi nastavljamo putovanje do Niške Banje gde ćemo se smestiti. Stižemo bez problema, uspevamo naći i mesto za parkiranje autobusa, ispostaviće se da će to biti i jedini problem tokom narednih dana, ako se to uopšte i može nazvati problemom jer smo svakoga dana uspevali naći neko prihvaljivo rešenje. Nakon smeštaja svako je već prema svojim željama krenuo u upoznavanje banjskih sadržaja.
Utorak 8. avgust, autobusom se vozimo 20-ak minuta ka Sićevu, pre skretanja ka selu Ostrovica na parkingu kod jedne prodavnice napuštamo autobus i krećemo na pešačenje. Naš cilj je vrh Vis na Kusači. E sada, ja ne znam, bar nisam siguran da li Kusača pripada Suvoj planini ili Svrljiskim planinama, znam samo da sam imao veliku želju da se popnemo na greben odakle puca pogled na obe pomenute planine i na Sićevačku klisuru.
Sama staza je markirana, prohodna, prvi deo vodi kroz selo pa zatim između livada do dela kada započinju stenoviti delovi i kada je uspon nešto strmiji ali ništa što bi sprečilo ikoga ko se bavi pešačenjem i planinarenjem da stigne na cilj. Dan je bio lep, bez padavina, gotovo idealan za ovakve aktivnosti. Silazak je istom stazom do mesta gde nas je čekao autobus s tim da usput postoji još jedna prodavnica gde je poveća grupa ostala na osveženju strepeći da prodavnica na parkingu gde je bio autobus neće raditi kada se naše pešačenje okonča. Rasoloženi i zadovoljni vratili smo se u banju na zaslužen odmor.
Sreda 9. avgust. Dan predviđen za obilazak Niša i slobodne aktivnosti. Uz turističkog vodiča obilazimo najpre Nišku Banju, zatim zajedno svi ulazimo u gradski autobus i vozimo se za Niš. U Nišu najpre obilazimo deo oko Nišave, zatim prelazimo na drugu obalu i posećujemo Tvrđavu gde se baš tih dana održava poznati festival Nišvil. Za kraj imamo priliku proći centrom grada i starim delom Niša. Ostatak dana je slobodan i svako od nas traži ono što ga zanima.
Najpre sam otišao do smeštaja Tašana i našeg planinarskog prijatelja Vukana koga smo iznenadili našom posetom. Pre 12 godina smo bili možda i prvi gosti u tada tek otvorenom objektu za smeštaj.
Evociranje uspomena od pre 12 godina nastavio sam posetom selu Vukmanovo. Gradskim busom, bolje rečeno prigradskim, putujem ka Vukmanovu, selu udaljenom oko 10 km od Niša. Već sama vožnja pruža nesvakidašnji prizor, gotovo identične scene iz poznatih filmova domaće kinematografije. U Vukmanovu sam bio pre 12 godina, ništa se nije promenilo gledajući na prvu, jedino što mi se čini drugačijim je da je selo još više zapušteno, nažalost surova realnost u celoj Srbiji. Ipak, iako nikakve veze sa Vukmanovom nemam osim podudarnosti sa mojim prezimenom, zadovoljan sam što sam bio i napravio novu fotku na istom mestu kao pre 12 godina.
Drugi deo popodneva je bio rezervisan za Bubanj, brdo na periferiji grada gde je spomenik streljanim građanima Niša, žrtvama fašističkog terora u II svetskom ratu. Spomen park je stavljen pod zaštitu države. Iako je moblijar (klupe, nadstrešnice) u lošem stanju, sam park se održava i čisti, nadam se da će se naći sredstva i volja za obnovu dotrajalih kupa i stolova kako bi mesto i dalje bilo prikladno za izlete i uživanje u prirodi.
Uz još jednu kraću šetnju Nišom prošla je i sreda, treći dan boravka na ovom putovanju.
Četvrtak 10. avgust. Dan koji je ostavljen za možda najzahtevniju aktivnost u ovih šest dana. Uspon na Krivu Buku, najviši vrh Babičke Gore. Zahtevan u smislu dužine staze, udaljenosti od Niške Banje i večite dileme da li veliki autobus Sutravela može doći do sela, ima li gde parkirati i okrenuti. Dilemu sam razrešio u razgovoru sa Bejom, predsednikom planinarskog društva Trem 1810 koji organizuje uspon na Krivu Buku svake godine. Bus smo parkirali kod benzinske pumpe na glavnom putu, pešačenje produžili za po kilometar i po i šta nam falilo? Ma, ništa, stazu smo savladali lakše nego što je iko od nas očekivao.
Dakle nekih 9 kilometara hoda do Krive Buke od sela Gornje Dragovlje i isto toliko nazad prošlo je bez ijedne poteškoće. Staza je lepa, šumska, prohodna, na par ključnih raskršća postoje putokazi, sveže postavljeni, drveni, završni deo staze je markiran, to je staza iz sela Jarsenovo, nama u ovom trenutku dalekom i nedostižnom iako je bila ideja u početku priprema za ovo pešačenje da silazak bude tom stazom.
Pri silasku sa vrha imali smo malo kišice, tek toliko da nam spere znoj sa čela, osveženje, ono pravo, pronašli smo u seoskoj prodavnici i na klupama ispred prodavnice. Nenajavljeni i nenadani gosti razveselili su i lokalnog prodavca koji nas je častio niškim klakerom. Još jedan lep dan bio je za nama.
Petak 11. avgust. Nekako je Jelašnička klisura bila ono što se očekivalo za jedan od šest dana boravka u Niškoj Banji. Kada je već bilo za očekivati hajde onda i da bude ostvareno. Pogotovo što je jedan moj prolazak stazom od Jelašnice preko Rautova ka Niškoj Banji bio pun avanturizma. Možda je sada prilika da sagledam promašaje od tada. Možda. Možda je pak na pomolu još jedna avantura.
Zakazujem polazak u 9 h isred Gurmana. Po običaju svi su na zbornom mestu i mnogo ranije. Asfaltnim putem, svako nekim svojim tempom, idemo ka Rautovu. Nažalost etno muzej je bio zatvoren, a nikoga od živih bića nismo sreli pa smo nakon prikupljanja grupe i kratkog odmora nastavili ka našem cilju, ka Jelašnici. Napuštamo put i ulazimo u šumu. Staza, šumski put vodi ka Kulini, stenovitom uzvišenju odakle puca pogled na Jelašnicu, na klisuru, na greben Suve planine. Staza je prohodna osim u poslednjih 50-ak metara ali i tamo smo našli optimalno rešenje za prolaz.
Nastavljamo dalje, lepom stazom po stenama prošaranim travnatim livadama spuštamo se naniže, u potrazi smo za kamenom prerasti koja je u blizini vodopada čiji huk se već čuje. Zaključujem da sam pre 12 godina definitivno išao pogrešnom stazom. Srećom, nikada nije kasno za popravni. Prelazimo Jelašničku reku i izbijamo na asfaltni put. Manji deo grupe putem ide u selo a većina nastavlja avanturu najpre preko stena na Prozorcu, zatim još malo uzbrdo do najviše tačke Jelašničke klisure, do vrha Radov kamen na 580 m/nv.
Da ne bude sve salonski kako bi rekao jedan od iskusnijih planinara, pobrinula se priroda. Zarasle staze, visoka trava, kupine, jednostavno prolazak markiranom stazom je bio gotovo nemoguć. Odlučujemo da nastavimo šumskim putem koji je bar u početku delovao sasvim ok kao rešenje problema, no, i na ovom putu je bilo više nego dovoljno zaraslih deonica. Srećom, vrlo brzo nailazimo na drugi šumski put koji nas vraća na markiranu stazu koja je sada već prohodnija i kojom se lagano ali sigurno spuštamo u Jelašnicu gde smo bukvalno okupirali seosku prodavnicu. Doživaljaja više nego dovoljno za jedan petak.
Subota 12. avgust. Vreme je za oproštaj od Niške Banje. Polazimo za Suboticu. Jedno mesto koje nikako nisam hteo da izostavim je Čegar. Prvo idemo do tamo, računam da bus može do spomenika, da ima gde da bude parkiran dok mi malo protegnemo noge. I bi tako, put jeste uzan, ali na par kilometar do spomenika ne sretosmo nijedno drugo vozilo pa smo bez problema stigli na odredište. Spuštamo se do crkve Sv. Petke. Kažu neki da onih 300 metara spomenutih kao dužina puta do crkve od parkinga, više odgovaraju visinskoj razlici, ali znam ja da se oni šale. Eto ja sam u papučama sišao i vratio se, opet kao maločas pomenuti iskusniji planinar kojem su papuče sastavni deo opreme.
Vraćamo se do spomenika. Sada su tamo već i ljudi zaduženi za animaciju gostiju. Slušamo nadahnutu priču gosp. Selimira o legendarnoj bitci na Čegru krajem maja 1809. godine kojom prilikom je poginuo vojvoda Stevan Sinđelić.
Nastavljamo put ka Subotici. Kod Pojata napuštamo autoput i preko Ćićevca stižemo u Stalać. Doduše na baš na mesto koje sam planirao kao polaznu i krajnju tačku za pešačenje do kule Todorove iznad Stalaća ali gde god me ostaviš ja ću da se snađem. Prelazimo Južnu Moravu preko pešačko-željezničkog mosta, hodamo malo ulicama Stalaća praćeni znatiželjnim pogledima stanovnika, penjemo se uskim asfaltnim putem ka seoskom groblju i ubrzo stižemo do platoa na kod dominira kula u polurazrušenom stanju ali kula sa bogatom i burnom istorijom, mitovima i legendama o kojima smo čuli par reči od jednog lokalnog entuzijate koji pokušava na sve načine od kule napraviti turističku atrakciju a u čemu ga lokalna vlast malo razume i podržava.
Završetak naših aktivnosti bio je u selu Lučina, predgrađu Ćićevca (radi lakše orijentacije 😀 ) u kafani Slavica Extra In gde smo u pravoj kafanskoj atmosferi ručali.
