Još jedna višednevna aktivnost, po prvi put spoj mora i planina. Dato obećanje prošle godine moralo je da se ispoštuje. Raznoraznim sticajima okolnosti smeštaj sam uspeo pronaći preko platforme „booking.com“ u mestu Klenovica u blizini Senja. Kamp Mediteran na samoj obali, bungalovi sa po 5 ležaja, pristupačna cena i lak pristup čak i velikim busom, uspeo sam pronaći sve ono što nam treba .
Interesovanje za putovanje premašilo je prvobitna očekivanja i planove, umesto minibusa odlučio sam se za veliki autobus sa 30 i kusur putnika, očekujući komfornije nočno putovanje u odlasku. Na kraju spisak je zaključen sa 32 imena, autobus je bio onaj srednji sa 37 mesta, dakle sve potaman. Nestrpljivo smo isčekivali polazak, nestrpljenje je bivalo sve veće kako se datum polaska primicao.
Večernji polazak, noćno putovanje, nije baš učestvalo u poslednje vreme kod nas ali ovaj put nije bilo drugog izbora. Zahvaljujući pomoći, informacijama i predlozima koje je poslao Miro iz Osijeka imali smo u planu bogat program za narednih pet dana boravka na plavom Jadranu. Vremenska prognoza nam nije išla na ruku ili jeste, sve zavisi iz kod ugla gledamo na stvari. Za hodanje po planinama prijatnih 20 pa i manje stepeni su pravo osveženje nakon paklenog leta i temperatura koje su neretno bile oko i iznad 40 Celzijusovih, za kupanje u moru možda 20 i nešto manje stepeni istog Celzijusa i nije neka temperatura ali.. nismo mi ni krenuli na klasično letovanje, mi smo ipak imali neke druge ciljeve. More je samo poslastica na kraju napora pogodna da spere znoj sa čela, opusti mišiće na nogama i celom putovanju doda neki novi, do sada nedoživljeni osećaj.
U sredu u rano jutro, nije još ni svanulo, bili smo u mestu Vrbovsko. Plan je bio da se pešači stazom kroz kanjon Kamačnika. Miro mi je rekao da to nikako ne propustimo, dodatne informacije stigle su i od Zvonka koji je nekoliko dana pre nas takođe bio u kanjonu. Od parkinga kod željezničke stanice hodamo par minuta uz asfaltni put do početka staze i mesta gde se Kamačnik uliva u Dobru. Tu je i restoran kao i zvanični ulaz u stazu sa sve naplatnim pultom koji naravno u rano jutro još ne radi pa nismo morali da plaćamo ulaznicu. Već prvi koraci na stazi potvrđuju sve ono što smo o stazi i kanjonu čuli, neopisiva lepota. Ne zna se šta je lepše, voda, mostići, stene… staza je duga samo 3 km a nudi toliko lepote kao da je mnogo duža. Na samom kraju je izvor Kamačnika, kraški izvor dubine 118 metara. Istim putem se vraćamo nazad, opijeni lepotom prirode u ovom kanjonu.
…
…
Nastavljamo dalje put ka mestu Skrad. Još jedna takoreći mikro destinacija, staza slične dužine koja krije dve istaknute znamenitosti, izvor Zeleni vir i Vražji prolaz, mali kanjon u blizini pomenutog izvora. Nažalost zbog radova na stazi i porušenih postova tokom poplave pre dve godine staza kroz kanjon nije otvorena pa smo morali da se zadovoljimo samo posetom Zelenom viru. Staza od Skrada vodi strmo nadole, već pomisao da se istom stazom treba vratiti diže nivo adrenalina. Silaskom do pećine na kratko zaboravljamo na izazove. Ispred pećine se niz stene sliva potok u obliku vodopada sa visine od 70 metara i uliva u potok Curak. Stene obrasle zelenom mahovinom celom području daju prelep izgled. Nakon kraćeg odmora i zajedničkog fotkanja sledi uspon koji na moje iznenađenje svi savlađuju brže i lakše od očekivanja. Sledi kraći obilazak Skrada, osveženje u kafiću i nabavka u prodavnici pred nastavak puta ka Klenovici. Pošto smo shvatili da će nam ovaj dan biti i najtopliji od narednih pet dok smo na moru požurili smo do Klenovice kao bismo mogli da se okupamo u moru.
…
…
Klenovica je malo mesto na samoj obali mora u blizini Senja i Novog Vinodolskog. Kamp je na samoj obali, ima na destine bungalova, rekao bih možda već i preko stotinu, uredno ušorene u niz. Mi smo dobili one u prvom i drugom redu gledano od obale pa nam od kreveta do slane vode Jadrana nije trebalo više od par minuta hoda. Posle dolaska, smeštaja sledila je invazija na klenovačku plažu.
Nažalost već sutradan vremenske prilike su bile takve da smo odlučili da to bude slobodan dan, svako sebi da iskroji dan po svom ukusu. Nas nekoliko je krenulo do obližnje Smokvice stazom uz obalu. Pet kilometara laganog hodanja pre kiše, kratko kupanje posle kiše i dan se ne može nazvati promašenim. Ipak, tinjala je nada da će vremenski uslovi biti bolji narednih dana.
Za petak je u planu bio uspon na najviši vrh Učke, vrh Vojak na 1396 metara. Sa kamenom kulom, vidikovcem na vrhu dostiže i 1400 metara nadmorske visine. Pešačenje smo započeli na parkingu kod planinarskog doma Poklon do koga vodi dobar asfaltni put od Rijeke preko Veprinca pa dalje uzbrdo do Poklona. Kiše nije bilo, temperatura gotovo idealna za pešačenje. Staza odlična, kamenita, gotovo celim tokom uzbrdica, ne mnogo duga, tek oko 3.3 km ali sa preko 500 metara uspona. Bez žurbe, na vrhu smo za manje do dva sata. Na vrhu duva, bolje nego da pada. Pokušavamo da se sklonimo od vetra, teško to ide, duva sa svih strana. Srećom radi suvenirnica, makar malo da se sklonimo, ujedno možemo i neki suvenir da kupimo. Kao i sve vrhove i ovaj overavamo zajedničkom fotkom. Nas 19 na Vojaku, najvišem vrhu Učke. Silazak ništa manje strm. Podseća me na neke durmitorske staze. Do prevoja nema mnogo, svi uspešno silazimo i prikupljamo se pre nastavka pešačenja ka autobusu. Staza je dalje lagana, širi šumski put blago vodi nizbrdo do parkinga gde nas čeka autobus. Ostatak dana provodimo u Opatiji. Malo razgledanja, malo sedenja u kafićima i restoranima.
…
…
Sve štro je lepo brzo prođe, tako je i naš boravak prošao brzo, subota kao poslednji dan boravka na moru, pošto su vremenski uslovi takvi kakvi su dogovor je da pešačimo od Crikvenice do Novog Vinodolskog, tamo će nas sačekati autobus koji će nas vratiti u smeštaj. Bilo je i zainteresovanih za dalje pešačenje sve do Klenovice. No, nije kako se hoće već kako se mora. Od Crikvenice krećemo najpre kroz grad, dalje obalom takozvanom Stazom valova. Prolazimo kroz parkove, šetališta, hodamo uz obalu, plažama, uživamo u svakom koraku. Napuštamo Crikvenicu i ulazimo u Selce. Sličan krajolik, plaže, šetališta, obala…zastajemo u jednom kafiću, malo da se okrepimo i odmorimo. Na kraju Selca markacija nas vodi strmo nagore betonskim stepeništem ka šumi, Ulazimo u usku, kamenitu, šumsku stazu visoko iznad mora. Vau, koji kontrast, koje iznenađenje. Staza je prelepa, uzbudljiva, možda za nijansu zahtevnija od očekivanja. Penjemo se, spuštamo se do jedne divlje plaže, opet se penjemo, opet spuštamo, još jedna plaža, divlja, kao i staza koja vodi do i od nje, opet gore, opet dole, kraj se ne nazire. Možda ga ni ne želimo još. Želimo da ova staza traje, da u njoj uživamo maksimalno. Izlazimo iz staze, iz šume, postaje ravnije, šire, skoro kao ravnica u nas. Ulazak u civilizaciju, hoteli, plaže, turisti. Novi Vinodolski, prve kapi kiše, ništa od našeg plana da hodamo sve do Klenovice. Ostaje samo toliko vremena da se nakupuje ponešto u Lidlu.
…
…
Nedelja je dan za povratak. Pakovanje u bus, kratka vožnja do Senja. Nekako se parkiramo na zatvorenom parkingu. Još malo da se družimo da morem, da „šmrknermo“ taj miris. Uske ulice, kamene zgrade, cveće na balkonu i stepeništu, tipičan morski gradić. Put nas vodi dalje preko prevoja Vratnik, početak Velebita, planine koju ćemo nadamo se nekada pohoditi. Sada je bilo vremena samo da se ode do vidikovca Peruova, nekih 600 metara udaljenog od Vratnika. Pogled sa vidikovca, još jedan pogled na more, to je to za ovaj put. Do neke druge prilike.
Kada se sa nekog putovanja na kom sam bio u ulozi organizatora i vodiča vratim opušten, ispunjen, srećan onda znam da je sve bilo kako treba i da su svi koji su bili sa mnom zadovoljni. Neka tako ostane i sledeći put na nekom novom zanimljivom putovanju, ko zna kada i ko zna gde.
