Jedna od želja za ovo leto kada su biciklističke aktivnosti u pitanju je odlazak u Temišvar. Zašto baš Temišvar? Odgovor leži u činjenici da je između Temišvara i Zrenjanina ove godine zvanično otvorena biciklistička staza duga oko 80 km koja povezuje dva grada na Begeju. Poslednjeg vikenda u mesecu na stazi su prisutne granične službe obe države pa je omogućen prelazak granice biciklistima. Odlučio sam da i ja iskoristim tu priliku i provozam se pomenutom stazom.
Društvo mi je pravio Vanja koji je ove godine već vozio ozbiljne dužine pa nisam imao sumnje da će mu i ova vožnja biti pravo zadovoljstvo. Dogovor je bio da se vozom otputuje do Zrenjanina pa da se otuda vozimo do Temišvara, tamo prenoćimo pa u nedelju krenemo ujutro za Suboticu drugim putem vozeći bicikle oko 160 km. U nedelju pre polaska na put imao sam manje probleme sa biciklom pa sam morao zameniti neke delove kako bih na put krenuo miran i spokojan.
U subotu ujutro smo se ukrcali sa našim biciklima u poluprazan voz za Zrenjanin. Vožnja traje nešto preko tri sata, oduži se, postajemo polako nestrpljivi, želimo da što pre okrenemo pedale i krenemo u vožnju. Konačno oko pola deset stižemo. Poslednje pripreme, zatezanje opreme, štelovanje navigacije i spremni smo za polazak. Ulicama Zrenjanina, delom lepim i uređenim biciklističkim stazama stižemo do fabrike „Dijamant“ gde se uključujemo u biciklističku stazu za Temišvar.
O stazi sam dosta pročitao u poslednje vreme, neke informacije su stigle i od prijatelja i poznanika koji se bave istim hobijem, tako da nekih iznenađenja nije bilo. Prvi deo staze od Zrenjanina do Kleka je više nego dobar, i vremenske prilike su nam naklonjene, nije previše toplo, vetra nema, možemo da uživamo u vožnji. U Kleku se odvajamo ulevo ka Begeju, prolazimo kraj jednog odmorišta gde ima i česma sa vodom. Pokazaće se posle u toku dana da je voda možda i najveći problema duž staze ako je ne ponesete u dovoljnim količinama ili jedete burek pa posle ožednite više od plana.
Deonica od Kleka do Žitišta je tik uz Begej, ono što malo smeta je na nekim deonicama velika količina pokošene trave koja je ostavljena i koja sada pokriva stazu. No, nismo toliko zakerala pa zanemarujemo ono što nam se ne sviđa a uživamo u svemu ostalom što nam se svidelo. Svraćamo u Žitište, nikada nisam bio u Žitištu a sećam se starih, dobrih vremena kada su fudbaleri FK Begeja gostovali FK Paliću u Vojvođanskoj ligi, tada trećem rangu takmičenja u SFRJ. Nivo fudbala kao današnja nazovi „superliga“. Ne znam kako stoje stvari sa fudbalom u Žitištu sada ali znam da je jedna od većih atrakcija u ovom banatskom mestu spomenik Rokiju, simbolu upornosti i istrajnosti. O tome kako i zašto je pre 15-ak godina podignut spomenik ima mnogo tekstova na internetu pa se ja time ne bih bavio sada.
U blizini Rokija je i mala pekara, pekar kaže da ima samo vrućeg bureka sa sirom, sve drugo je prodao i nema više ništa drugo u ponudi. Ne dvoumimo se mnogo, to nam je što nam je, jedan burek sa sirom i jogurt biće dovoljni da verglamo još 50-ak kilometara. Jedino što smo prevideli da će nam posle bureka trebati više vode da utolimo žeđ.
Staza posle Žitišta a pre Srpskog Itebeja prelazi sa jedne na drugu obalu, u Itebej nismo svraćali nego smo brže bolje nastavili i naišli na beli kombi pogranične službe naše zemlje. Ljubazni policajci nam overavaju prelazak granice i ubrzo ulazimo na teritoriju Rumunije. Pouzdan znak za to je prekid staze na metar-dva. Levo u šumarku primećujemo patrolno vozilo rumunskih graničnih službi, odmahuju nam i upućuju nas da vozimo dalje do kontrolnog punkta gde je kontrola pasoša od strane rumunske policije.
Odmah posle prelaska granice priključuje nam se jedan biciklista iz Itebeja, daje nam i neke korisne informacije i pravi nam društvo u sledećih satićak vremena. Naredna deonica je možda manje interesantna, staza je na nekim delovima zarasla u travu ali vozimo i dalje sa uživanjem. Uskoro shvatamo da nećemo imati dovoljno vode pa pada odluka da se siđe u prvo selo. Zemljanim putem se spuštamo u selo Răuti gde pronalazimo bunar sa vodom i prodavnicu gde je plaćanje moguće platnim karticama pa se osvežavamo voćnim pivom i koka kolom.
Kod mesta Utvin staza ponovo prelazi na drugu obalu. Polako ali sigurno ulazimo u predgrađe Temišvara. Vidi se to i po stazi, sve je više biciklista, staza je uređenija, duž obale je mnogo ribolovaca, šetača. I nas obuzima osećaj zadovoljstva što smo stigli i ispunili cilj za ovaj dan. Malo gradske vožnje, mnogo jednosmernih ulica u koje kao po Marfijevom zakonu uvek ulazimo u kontra smeru, radovi na putu, gužva, tipično gradska atmosfera ali nema prepreka za nas, stižemo u ulicu gde bi trebalo da je smeštaj koji smo čekirali preko booking-a. Posle malo peripetija pronalazimo i smeštaj, raspakujemo se, ostavljamo bicikle na sigurno i krećemo u obilazak grada.
Naredna tri sata smo proveli na nogama, pešačili smo do Dekatlona, do centra, do prodavnice, prešli smo 12-13 kilometara i vidno umorni oko 22.30 ponovo bili u smeštaju spremni za spavanje. Čeka nas teži deo posla sutradan.
Ranoranilac sam, i u nedelju sam bio budan pre 6 sati, Vanja se isto probudio, doručkujemo, pakujemo se i u 6.45 h već krećemo. Želja nam je da izbegnemo gužve u gradu jer vozimo magistralnim putevima. Malo prepreka na putu u vidu radova na putevima, zatvorenih delova ulica ali nalazimo pravi put i krećemo ka mestu Jimbolia poznatom mestu iz doba šverca kada je taj grad i Kikindu povezivala šinobuska linija kojom su se probijale sankcije prema našoj zemlji, nepravedne i ničim izazvane. S obzirom da smo bili naspavani i odmorni nismo se mnogo zaustavljali i zadržavali, tek jedna kratka pauza u mestu Cărpinis radi jutarnjeg unosa kofeina za Vanju.
Granicu prelazimo na malograničnom prelazu Lunga/Nakovo. Još jedno mesto u kome nisam bio a poznato mi je iz sveta fudbala, FK Polet, Nakovo, još jedan klub koji je vojevao ljute bitke sa palićkim fudbalerima 70-tih i 80-tih godina XX veka. Nakovo me asocira i na album „Put za Nakovo“ grupe Machine gun, kninsku grupu s kraja 80-tih, koja zbog svih nesreća koje su nas snašle 90-tih godina nije uspela da postane popularnija iako je muzika koju su stvarali i svirali u rangu Partibrejkersa. No, sada je Nakovo samo jedna usputna stanica, jedno mesto kroz koje vozimo naše bicikle na putu prema našim kućama na Paliću i Subotici.
Od Nakova do Kikinde je lepa biciklistička staza, prijatno iznenađenje. U Kikindi prolazimo kroz, po nekima najlepšu ulicu ili bar jednu od najlepših ulica na svetu, Ulicu generala Drapšina. Nikada nisam bio stručnjak za lepotu pa i sada ostavljam da drugi procene koliko je ova konstatacija tačna. U centru Kikinde pravimo kraći predah i kujemo plan za završnicu naše avanture. Vozićemo preko Mokrina do Čoke, tamo ćemo potražiti pljeskavice, pa ćemo do Kanjiže na langoš pa kući. Lep plan, samo što nije zavisio samo od nas.
Vožnja od Kikinde do Čoke preko Mokrina i Crne Bare delom nam je poznata, tamo smo nedavno vozili Triplex turu. Držimo se satnice i plana, stižemo u Čoku, tragamo za hamburgerijom, nigde se miris roštilja ne oseti, da li je moguće da ćemo ostati bez pljeskavica? U obližnjoj poslastičarnici dobijamo informaciju da hamburgerija ne radi, utehu pronalazimo u porciji sladoleda i velikoj limunadi. Cene kao kod nas pre pet, šest godina. Dobro, bar smo se utešili. Ješćemo langoše na štrandu u Kanjiži.
Od Čoke preko Sanada do Novog Kneževca nema mnogo, brzo stižemo. Prelazimo Tisu i sa bačke strane nas čekaju kišni oblaci. Hm, šta da radimo? Ostajemo ispod krova terase opštine, neuspeo pokušaj da nađemo slobodno mesto u čardi na Tisi nas ostavlja gladnim. Dobro, ne baš sasvim gladnim, imamo mi ponešto hrane u bisagama. Kiša nikako da prestane, smiruje se, pa pojačava, i tako naizmenično nekih sat i po. Konačno nailaze svetliji oblaci, postaje ponovo koji stepen toplije, signal da se krene dalje.
Poslednjih 30-ak kilometara, dobro znan put, Kanjiža, Mali Pesak, Male Pijace, Šupljak, nedelja, ništa ne radi, nema stajanja, samo vozi, vozi, još malo pa će Palić. Telefon sa navigacijom signalizira da je baterija pri kraju. Gledam, ne vidim dobro, umesto 11% meni se učinilo da piše još samo 1%, zaustavljam navigaciju kod vinarije Zvonko Bogdan na pređenih 152 km. Imam ja do kuće još tri kilometra, vanja skoro 10, ali šta je deset kilometara u odnosu na 150 i kusur koliko smo već prešli.
Ne znam kako, ne znam zašto ali ja se uopšte nisam umorio, imao sam utisak da sam se na nekim pešačenjima četvrtkom u poslednje vreme više umorio nego posle preveženih 150 i kusur kilometara. I dan posle ista stvar. Ništa ne boli, ništa ne škripi, nema upale mišića, nema ništa, samo zadvoljstvo što sam ispunio jednu svoju želju za ovo leto.
Leto još uveliko traje, želja još ima, videćemo šta je sledeće.
