Brevet je biciklistički izazov, nije trka, nema pobednika odnosno pobednici su svi koji u zadatom vremenskom limitu prevezu stazu koju pripremi organizator. Početna dužina je 200 km a postoje i duži breveti od 300, 400, 600 i više km, kruna breveta je onaj od Pariza do Bresta i nazad do Pariza u dužini od 1200 km koji se organizuje u četvorogodišnjem ciklusu što mu daje značaj u rangu Olimpijskih igara.
Septembra 2021. sam po prvi put bio prisutan na Brevetu Szabadkaiorszag u ulozi administrativnog radnika, evidentičara i na taj način imao priliku da osetim po prvi put atmosferu kakva vlada na ovoj manifestaciji. Prošle godine nisam mogao biti prisutan jer sam imao druge, već ranije zakazane obaveze. Ove godine sam se nameračio da budem po prvi put aktivan učesnik i pokušam da savladan tih 200 i nešto kilometara za manje od 13 i po sati. S obzirom na pripremne vožnje optimizam se zasnovao na realnosti. Dve nedelje pre breveta prevezao sam turu od 244 km i to mi je ulivalo sigurnost i veru u uspeh.
Par dana pre starta već uobičajene nevolje koje uvek dođu kada ti najmanje trebaju. Uz nervozu koja me prati zbog nekih životnih okolnosti baš pred start pukla je žbica na zadnjem točku a uz to probušio sam dva puta gumu. Nervoza je bivala sve jača. Onda se pojavio problem oko prevoza odnosno transporta do Sombora. Kako stići a još veće pitanje kako se vratiti? Problem rešavamo kupovinom nosača bicikla za auto, nervoza ostaje jer mi nosač ne uliva preveliko poverenje. Šta ću kada sam sumnjičav. Na kraju sve biva dobro, stižemo u Sombor bez problema, na vreme, nosač je dobar, bicikle bezbedna na njemu. I nervoza polako jenjava i pretvara se u novu radost življenja. Startujemo…
Već od starta biva mi jasno da smo NIkola i ja totalni autsajderi, No, kako pravila Breveta nalažu da je zabranjeno rangiranje učesnika ne smem reći da sam od početka bio siguran da ćemo u cilj stići poslednji. Ipak, to nas ne obeshrabruje, u kranjem slučaju mi smo došli da uživamo i pobedimo sami sebe. To su najveće i najslađe pobede. Iz Sombora ruta vodi ka Bačkom Monoštoru, prolazimo posle kroz Bezdan gde nastavljamo ka Bačkom Bregu i gračnom prelazu sa Mađarskom. Na granici stižemo grupu biciklista, zajedno prolazimo najpre srpsku a zatim i mađarsku kontrolu i nastavljamo kroz Hercegszanto ka Dunavu.
Posle naselja Budzsak ulazimo u šumski predeo, nešto lošiji asfalt ali ambijent je idiličan. Na moju veliku žalost i novu brigu i nervozu doživaljvam peh, probušila mi se guma u zadnjem točku. Samo bušenje samo po sebi nije tragedija, gumu mogu da zamenim za maks. 5 minuta, problem je što se ovo dešava po treći put u poslednja tri dana. Nikola me smiruje, bio sam spreman odustati i vratiti se nazad, ipak na njegovo insistiranje nastavljamo. Brinem šta će biti ako se guma ponovo probuši.
Stižemo do nasipa i prve kontrolne tačke, Overe se rade fotografisanjem uz korišćenje aplikacije koja na fotki prikaže lokaciju i vreme nastanka snimka. Dalje ruta vodi nasipom do Ujmohacsa. Uživancija prava. Dan je lep, sunčan ali nije previše toplo, vetra nema ili ga ja ne osetim, nasipom uglavnom prolaze biciklisti i tek tu i tamo poneki službeni automobil. O gumi i bušenju sve manje razmišljam, sve sam se više prepustio uživanju. Sledeća overa prolaska je kod skele Ujmohacs – Mohacs. Možda i nepotrebna kontrolna tačka jer od nasipa do Baje ni ne postoji drugi način niti put kojim bi se savaldala navedena razdaljina. Kako bilo, poštujemo pravila, fotkamo se i šaljemo fotke Nenadu. Koristimo klupe u čekaonici autobuskog stajališta za predah pre nastavka vožnje.
Vraćamo se na nasip i njime vozimo dalje ka Baji, Nema promena, i dalje srećemo bicikliste, i dalje je dan lep i sunčan a vetra gotovo da ni nema. U mestu Szerelme spajaju se nasip i kolski put pa vožnju nastavljamo putem a prolazak kroz naselje koristimo da dopunimo zalihe vode na jednoj česmi. Pred nama se već vidi Baja. Treća kontrolna tačka je u centru kod spomenika sv, Trojstvu. U Baji se osvežavamo sladoledom i pepsijem,a čime drugim. Sledi vožnja obalom Dunava stazom uz plaže i šetališta, prava uživancija. Prelazimo most i izlazimo na frekventan put sa lošim asfaltom. Narednih pet, šest kilometara potreban je stalni oprez ali sve prolazi bezbedno i brzo. Ponovo smo na nasipu.
Ponovo uživamo u bezbrižnoj i opuštenoj vožnji uz krak mrtvog Dunava do mesta Tata. Nemogućnost prolaska zbog zaključane kapije rešavamo pronalaženjem drugog prolaza i jednom strmom deonicom izbijamo na put koji nas vodi ka Mohacsu. Malo sam razočaran činjenicom da te malo jače i duže supone vrlo teško podnosim. Moraću na tome da poradim ako mislim da idem negde u brdsko-planinske predele sledeće godine.
Put ka Mohacsu je kvalitetan, nemamo mnogo saobraćaja ali ima mnogo nizbrdica pa se nekada spuštam i brzinom od oko 50 km/h. Pre Mohacsa počinje biciklistička staza što je uvek bezbednije i opuštenije rešenje od vožnje kolovozom. Uazimo u grad, kupujem nešto za jelo u prvoj pekari na koju smo naišli. Par minuta kasnije smo u centru kod četvrte kontrolne tačke. Klupa pored spomenika je idealno mesto za nešto duži odmor (u prevodu 20-ak minuta). Iza nas je 160 km.
Ulazimo u poslednju trećinu vožnje. Ponovo nasip, ponovo bezbrižno okretanje pedala, sada već sa manje sunca i nešto nižom temperaturom. Nasip vodi celo vreme uz Dunav. Dolazi se do granične linije Mađarske i Hrvatske. S obzirom da su odnedaavno obe zemlje u Šengen zoni granične kontrole više nema. Neosetno prelazimo na tlo Hrvatske. Par kilometara vožnje do Draža. Još jedan uspon, još jedno psovanje u sebi, ali biće to bolje, ne gubim ja nadu i veru u sebe.
Raskrsnica levo Batina, desno isto Batina jer levo je put u fazi radova i nije otvoren za saobraćaj. Moramo desno, obilaznicom preko Zmajevca. Kada se mora nije ni teško, Ako ništa drugo bar je nizbrdo. Od Zmajevca se vraćamo ka Batini, stižemo na prelaz, nigde nikoga pa sve traje svega par minuta. Most na Dunavu, pa srpska granična kontrola, Dobrodošli u Srbiju, Još 30-ak kilometara do cilja. Idemo, još malo pa gotovo.
Bezdan, zastajemo u poslastičaarnici sa odžačkim sladoledom. Uzimamo i limunadu, kad je bal nek je bal. Pada polako mrak. Palimo svetla, oblačimo prsluke i krećemo. Pravac Bački Monoštor, istim putem kojim smo jutros došli do Bezdana. Isti a totalno drugačiji u mrklom mraku. Držim tempo, ne posustajem, kada već nećemo stići do 20 h da bar stignemo do 20.15 h. Odbrojavam kilometre, osam, sedam, šest….tri, tu smo, ulazimo u osvetljeni deo Sombora, odmah je sve lakše, još dva, još jedan, Vojvođanska ulica, tu smo, picerija Art, Nenad koji nas čeka sa picama, mi naručujemo pivo, malo nam za sreću treba.
206 km je za nama, da ne beše bušenja gume bilo bi baš onako kako sam zamislio, za 12 sati, ovako je 15 minuta preko toga. Nebitno totalno. Važno je da je bilo lepo i da smo uživali.
