Još jednom na Carskoj bari. Ovaj put povod je 2. kolo Vojvođanske treking lige. Popriličan broj planinara, trkača, rekreativaca. Veći od očekivanog. Da li su svesni da ih čeka „prženje“ na plus 30 i nešto? Izazov za najhrabrije. Svaka čast! Gužva na prijavama, svima se žuri, valjda bi svi da savladaju što veći deo staze dok sunce za zasija punim kapacitetom. Krenulo se na staze već posle 9, svi su dobili po dve flašice vode, evidentirano im je vreme polaska pa je svako krenuo na stazu za koju se oseća spremnim.
Nakon odlaska većine prijavljenih na stazu krenuo sam i ja za njima. Dilema srednja ili duga staza? Krenuću na veliku, šta god bilo. Brzim koracima asfaltnim putem ubrzo sam sustigao učesnike sa kraja kolone, nastavljamo nasipom, na mestu gde se kratka i srednja staza odvajaju od duge nisam se uopšte dvoumio, idem na veliku. Doručkovao nisam, razmišljam, izdržaću do 1 KT. Naravno, prevario sam se, kao i uvek. Primoran sam pojesti jedan sendvič 3 km pre kontrolne tačke. Valjda će biti dovoljno. Na 1 KT voda iz bunara, hladna, kažu oseti se na gvožđe. Ja nisam osetio ništa, osvežavam se ali shvatam da ne mogu ovim tempom dalje, moram da smanjim gas. Hodajući dalje nasipom uz Tisu nekako se i selo Belo Blato udaljilo. Nikako stići, kasnije shvatam da mi računica ne valja, nisam dobro prostudirao mapu, ima do sela da se ide još mnogo. Snage sve manje, vrućina sve veća, koraci sve sporiji. Moram da zastanem na čas. Nastavljam, gledam na mapu, gledam u daljinu, ima jos pola sata, tešim samog sebe, izdrži. Vodu trošim na polivanje po glavi, maštam o koka koli ili pepsiju u etno salašu Lujza, našoj 2 KT. Nasip krivuda, taman sam se ponadao da sam blizu kao ono jedna pa druga krivina, nikako da stignem u selo.
Svakoj muci jednom dođe kraj, Belo Blato. Stigao sam. Klupa u hladovini kraj prve kuće u selu. Moram sesti na minut. Joj kako sam samo „puko“. Ko tikva! Etno salaš Lujza je na 150 metara, tu su Sandra, Sonja, Karolj, Jamanta i Edvard. Dve koka kole s nogu, tek da „progledam“. Kasnije još jedna za nastavak puta. Da dodam i pola piva sa Milanom koji stiže kao „čistač“ sa troje Inđijaca. Mada sam se potpuno oporavio ipak odustajem, vraćam se asfaltnim putem ka cilju. Mogu ja to.
Četvrti put na Carskoj bari, ne znam kada je bilo teže. Uvek paklena vrućina i teška borba sa samim sobom. Ali najjači samo ostaju. Iako sam u pojedinim momentima razmišljao da mi je ovo poslednje učešće na nekoj akciji i da ću sve naredne otkazati brza regeneracija me je naterala da još uvek o odustajanju ne razmišljam ozbiljno. Mada, ko će ga znati?
Nekoliko reči i o 2. kolu Vojvođanske treking lige. 81 učesnik, čak više nego što sam očekivao s obzirom na mesto održavanja. Moram da čestitam svima, zaista je bilo teško po paklenoj vrućini savladati stazu. Bilo je nekoliko tehničkih problema, još uvek se traga za najoptimalnijim rešenjima kada je evidencija učesnika na startu i cilju u pitanju. Pomalo je to i do nestrpljivosti učesnika, pomalo i do propusta odgovornih lica. Ipak Liga za sada ide dobrim putem i uz podršku svih koji u njoj učestvuju i daju sugestije i predloge očekujem da svako kolo bude sve bolje organizovano.
Hmm.Drugi put te je uhvatila kriza ove godine.Nismo navikli to od tebe.Godine? Kilaža? Svejedno.Idemo dalje.Najteže mi je bilo, a verujem i ostalima koji su prvi put na toj stazi njena ne obeleženost.Na mnogim mestima je u opšte i nema.Ha, vrećina je sastavni deo našeg posla ili hobija a bolja organizacija će valjda doći sama po sebi.Nadam se. Pozdrav.