Triplex na dva točka

Ne vraćam se starim ljubavima…kaže pesma, ali to nije pesma za mene, moja prva ljubav je bicikl i ja mu se sve više i više vraćam. U poslednjijh mesec dana ovo je bila treća vožnja biciklom sa oko 100 i više kilometara. Istini za volju ova treća, u subotu 3. juna na Svetski dan bicikla je prošla pomalo drugačije od plana ali najvažnije je da je sve prošlo bez problema i da sam ceo dan uživao. Hronološki to je izgledalo ovako nekako:

Na FB a gde drugde video sam poziv za biciklističku turu od 125 km sa mestom polaska i završetka u Čoki. Organizator je biciklista iz Rumunije, ideja mi se dopala na prvu samo mi je mala nepoznanica bila sama realizacija ture, koliko se brzo vozi, kakav je sastav učesnika, da li ja to mogu i slično. U par diskusija shvatio sam da se ne očekuje preveliki odziv, planirano trajanje vožnje je nekih 7-8 sati, računao sam da bih to nekako mogao da izguram. Do Čoke ujutro mogu vozom, uveče takođe ima voz za Suboticu, dakle prevoz je rešen. Nisam nikoga posebno zvao da ide sa mnom ali se namestilo da je Nikola bio voljan da mi pravi društvo a Vanja koji je inače poznat kao osoba koja malo govori mi je samo odgovorio da je zainteresovan.

Ostalo je da Nikola i ja idemo vozom u subotu ali smo napravili plan B, da ako sve prođe kako treba po završetku ture ne čekamo voz nego da lagano nastavimo vožnju do kuće, po mapi još 46 km do Palića.

U subotu smo sve bitni došli na željezničku stanicu u nameri da se ukrcamo na voz i krenemo za Čoku. Ne mali šok je bila informacija da voz ne saobraća već se putnici prevoze zamenskim prevozom, autobusom. U bus nismo mogli sa biciklama, vreme je neumitno proticalo pa je dogovor bio vrlo brz i konkretan, idemo za Čoku biciklama.

Preko Palića, Šupljaka, Malih PIjaca i Malog Peska uz jake udare vetra direkt u lice jedva sam se dovezao do Kanjiže. Sendvič koji smo kupili u pekari i imali nameru pojesti u vozu smo pojeli u parku u centru Kanjiže. Tek tada sam malo „progledao“. Uf, do Čoke smo imali još više od 15 km, posle još 125 km ture i nerešen povratak do kuće. Da li smo zagrizli prevelik zalogaj?

Punih stomaka, ili ako ne punih ono bar ne praznih, malo smo trezvenije razmišljali. Nećemo do Čoke, svakako tura od Čoke ide preko Novog Kneževca ka granici, sačekaćemo grupu na izlasku iz Novog Kneževca a vreme do tada ćemo potrošiti u kafiću u centru. Dok je Nikola ispijao jutarnju kafu ja sam zamastio stomak jednim pica burekom, burekčićem, mnogo mali, ne baš najukusniji, ali burek je burek, garantuje bar 50 km biciklovanja bez briga.

Grupu smo sačekali i krenuli sa njima ili bolje rečeno za njima. Nismo shvatili da je to samo deo grupe, onaj brži, sa drumskim biciklama. Kada smo videli da nema smisla da ih pratimo vozili smo neki svoj tempo. Na granici nas sustiže druga grupa u kojoj je i Vanja. Tako kompletni nastavljamo manje više zajedno sve do kraja ili do pred kraj. Pauze pravimo po svom nahođenju ili kada sustignemo glavnu grupu pa zajedno sa njima uživamo u trenucima odmora uz hladna pića.

Vozili smo preko graničnog prelazak Rabe do mađarskog mesta Kubekhaza, dalje ka mestu Kiszobor, taj deo je po frekventom putu ka banji Mako. Ostatak vožnje je bio po niže kategorisanim i slabije prometnim putevima pa je vožnja bila opuštena i uživajuća.

U Rumuniju smo ušli na prelazu Kiszobor – Cenad, zajedničkom prelazu mađarske i rumunske granične službe. Bilo je malo čekanja zbog zastoja na sistemu, malo negodovanja putnika iz vozila koja su čekala za povećom grupom biciklista ali sve je prošlo bez nekih problema. Vožnja kroz Rumuniju je za razliku od dotadašnje vožnje kroz Mađarsku bila sa vetrom u leđa pa smo konačno mogli da odahnemo i malo opuštenije vozimo. U mestu Sannicolau Mare smo stigli poveću grupu biciklista među kojima su bili i organizatori pa smo posle pauze napravili zajedničku fotku ispred crkve.

Put nas je dalje vodio ka mestu Valcani i graničnom prelazu sa Srbijom kod mesta Vrbica. Na prvi pogled reklo bi se „bogu iza nogu“. Prava pustara. Posle prelaska granice oni brži ponovo preuzimaju čelo kolone i kreću ka cilju, 20-ak kilometara udaljenoj Čoki, Nikola i Vanja odlučuju da posle Čoke nastave biciklom za Suboticu odnosno Palić, ja sam ostao pri odluci da kući idem autom, ipak u nedelju treba pešačiti po Fruškoj gori. Za mene je i ovih 150 km sasvim dovoljno za ovaj put.

Nikolu i Vanju pozdravljam i želim im sretan put do kuće a ja kao poslednji u koloni krećem par minuta posle njih. Uz muziku sa telefona i vetar u leđa napredujem ništa sporije od njih, vidim ih u daljini celo vreme. Sustižem ih u Čoki ispred prve prodavnice. Tu su i drugi subotički biciklisti. Svima hvala na druženju i mogućnosti da budemo deo ove lepe manifestacije.