Tradicionalni susret planinara-ravničara na Bisernom ostrvu kod Bačkog Gradišta je unazad nekoliko godina obavezna akcija u našem kalendaru aktivnosti. Kupila nas je ona riblja čorba prve godine kao i gostoljubivi domaćini. Paralelno sa učešćem planinara-ravničara na ovoj akciji učešće uzimaju i ljubitelji biciklizma. Uspeli smo ove godine da uskladimo termin polaska i da se organizujemo tako da svi koji su zainteresovani krenu zajedno biciklama i zajedno se vrate. Subota pola devet kod Tehničke škole, nekadašnjeg MEŠC-a bio je termin i mesto polaska. Boris, predsednik biciklističke sekcije i vodja ove akcije, Isidor koji je već vozio do Bačkog Gradišta i ima neke znane i manje znane putanje, Zolika bez mnogo treninga ove godine ali uvek na oprezu, Edvard uvek voljan za nove avanture i ja, spremni za polazak. U subotu je počeo i jubilarni 100. po redu Tour de France, pa neka ga i mi obeležimo na ovaj način.
Vremenska prognoza nam je išla na ruku, čak nam je i vetar davao podsticaj duvajući blago u ledja. Mada nismo svi bili podjednako spremni držali smo dobar tempo. Čak i oni koji su prethodnu noć malo „zaginuli“ su se dobro držali. Put za Čantavir, srećom sa tek ponekim vozilom gotovo idealan za ovakvu vožnju. Da nas prazna creva nisu upozorila da je vreme za doručak verovatno bi projurili i pored čantavirske pekare. No, ovako ipak se moralo zastati. Doručak pred nastavak avanture. Iz Čantavira preko Tornjoša pa dalje asfaltom do skretanja za Kevi, Utrine do Obornjače. Nismo tuda išli valjda nikada. Put sasvim dobar za bicikliste. Kod delimično obnovljene vetrenjače kratka pauza. Dalje nema asfalta, bar ga nema u tom pravcu kuda bi mi hteli.
Prateći ucrtani trek u GPS-u nepogrešivo pronalazimo pravi put koji će nas dovesti do sela Poljanice. Iako je u pitanju poljski, zemljani put kroz njive može sasvim lepo da se vozi, suvo je i dosta ravno. Prolazimo kroz Poljanice, ne zaustavljamo se, tešimo se da Bečej i nije tako daleko, biće lepše tamo odmoriti uz Tisu. A može i povo a se kupi. No, do Bečeja je još imalo da se vozi dobrih satićak vremena. U Bečeju zastajkivanja po potrebi, ko je gladan merka prvu pekaru, kome je pivo palo na pamet taj bi radije u prodavnicu. Sreća sve je tu, u istoj ulici kojom uskoro stižemo do keja. Treba sad to konzumirati što smo kupili. Sedamo na klupe na šetalištu i uživamo.
U skladu sa demokratskim principima nastavljamo kada i kako je vodja odlučio, putem uz nasip. Stižemo do prevodnice, tu je i spomenik najverovatnije iz II svetskog rata i kraj asfalta. Vodja kaže samo napred. Nema nam druge. Uz nasip sve do izlaska na asfaltni put ka Novom Sadu tj. ka Bačkom Gradištu. Još desetak kilometara i stižemo. U daljini se već vide tornjevi bačkogradiških crkvi a oseti se i miris palačinki. Valjda smo zato tako brzo stigli. Omadjijani mirisom. Festival palačinki, naš drugi motiv za dolazak na ovu akciju. Tridesetak štandova, tu su palačinke u svim bojama, slane i slatke, sa džemom, eurokremom. A cena? Prava sitnica, tek 30 dinara po komadu. Nalazimo štand sa specijalnom ponudom : platiš 3 dobiješ 4. Cena po komadu 25 dinara. Ne može se tome odoleti. Odlazimo do kampa, ostavljamo stvari, postavljamo šatore i vraćamo se na festival. Naravno pre palačinki oni gladniji moraju pojesti i nešto konkretnije, masnije. Tu su pljeskavice i kobasice. Zatim prelazimo na palačinke. Nekako normalno da se posle dobrog jela oči posle same sklapaju. Vratiti se u kamp ili ostati? Dilema. Nisam siguran da li je vodja odlučio da se vratimo ili smo većinom glasova tako odlučili, tek vratili smo se u kamp. Dremanje i kuliranje do sumraka.
Sa pojavom mraka dobili smo i nove goste. Ne mislim na planinare iz Zrenjanina nego na komarce. Deo ekipe se vratio u selo, na festival. Imali su oni dobre motive i nadanja. Šta je od toga ostvareno ostaće večita tajna. Mi koji smo ostali smo se borili sa komarcima i razmenjivali iskustva vezana za organizaciju tradicionalnih akcija i treking lige. Poslovni razgovori, nema šta. I sve tako dok san nije došao na okice.
Pola sata pre ponoći sam se zavukao u šator i zaspao. Kada su ovi željni provoda stigli ne znam, znam samo da su ujutro kada sam ja ustao svi do jednog uveliko hrkali. Nije mi se isplatilo da ih čekam. Seo sam na bicikl, otišao do pekare, doručkovao i krenuo putem preko Bisernog ostrva ka nasipu. Dalje nema asfalta, bar ne u pravcu Čuruga gde sam ja hteo da vozim. Mada i taj asfalt kakav je, nije ništa bolji od onog puta po nasipu koji je obrastao travom. Vrlo brzo, posle svega nekoliko kilometara vožnje po nasipu sa desne strane je asfaltni put koji vodi ka Čurugu, a levo na nasipu je spomenik. Tu su pre nekoliko dana bili predsednici Srbije i Madjarske. Naravno ne biciklom 😉 . Asfaltnim putem sam nastavio ka Čurugu. Sa desne strane se proteže Stara Tisa, deluje mi baš uredjena sa brojnim lepim vikendicama. Prolazim kroz Čurug, skrećem na put ka Bačkom Gradištu gde se posle 27 prevezenih kilometara vraćam pre pola devet. Brojni planinari su već pristigli na akciju Susret planinara-ravničara Stara Tisa u organizaciji Planinarskog društva Leson Bečej. Uskoro stiže i grupa iz Subotice. U svojstvu predstavnika Planinarskog saveza Vojvodine pozdravljam sve učesnike i otvaram manifestaciju, planinari-ravničari kreću na pešačenje a ja odmaram u debeloj hladovini kao pravi direktor ili predsednik 😉
Za grupu bicikjlista planiran je polazak za Suboticu oko 13 časova. Manje više vozimo istim putem, malo ćemo samo kod Poljanice da korigujemo trasu i da pratimo onu kojom je Isidor dolazio prošle godine. Tako smo bar mislili. Za razliku od jučerašnjeg dolaska sada nam je vetar ljuti protivnik. Duva pravo u lice. I ne misli da prestane. A mi se baš zainatili pa mu vozimo u susret. Pauza u Poljanici, negde smo na trećini puta. Isidor koriguje trasu, idemo kroz njive. Žito, kukuruz, suncokret. Kombajni i žeteoci. Gledaju nas i čude se. Odakle ovi? Tražimo put za Gunaroš. malo pravo, malo desno, opet pravo, pa opet negde desno. Još malo pa smo tu, nadomak Gunaroša, na asfaltu. Posle onolikog truckanja vožnja po asfaltu je prava poezija. Kod Svetićeva nam i vetar malo pomaže. Pa još i nizbrdica. E kad bi ovako do kuće. Ali neće moći. Pauza u Kavilu. Osveženje na česmi. Dalje ponovo off-road. Vetar duva u lice i nosi prašinu. Noge su nam prljave kao da sedam dana nisu oprane. Do Tornjoša još 8 km. Posle je već sve asfalt do kuće. Dodje mu kao olakšavajuća okolnost.
Čantavir, poslednja planirana pauza za danas. Nije ni tako toplo više, oseti se miris kiše. Neća valjda još i to? Srećom sa kišom smo se mimoišli, verovatno je ona putovala samo asfaltnim putevima. Samo vetar ne odustaje. Duva li duva. Prolazimo i Azotaru, sve smo bliže. Još pet, šest kilometara. Prelazimo prugu, tu smo. Šandor republika, pa Prozivka gde se rastajemo od Isidora. Kod Tehničke škole nas napušta Edvard. Boris nas prati do 024 Trgoprometa. Zolika i ja smo akciju započeli kod Hermesa na Paliću, tu smo je i završili.
Dva dana po 93 km (od i do Palića) uz dodatak od 27 km do Čuruga je bilans ove vikend vožnje. Biće toga još. Leto je tek počelo. Planinarske cipele i ranac sam sklonio na sigurno mesto. Do jeseni, neka odmore.
Trasa vožnje prvi dan : Palić-Subotica-Čantavir-Tornjoš-Kevi-Utrine-Obornjača-Poljanica-Bečej-Bačko Gradište-Biserno ostrvo 93 km
Trasa vožnje drugi dan : Biserno ostrvo-Bačko Gradište-Bečej-Poljanica-Gunaroš-Pobeda-Svetićevo-Kavilo-Tornjoš-Čantavir-Subotica-Palić 93 km
