Jedan po svemu običan vikend, samo jedan od 52 koliko ih ima u godini. I dve priče. Dve priče iz ravnice, dve priče o jednom području a u dve države. Ide priča prva.
Subota, mesto dešavanja Öttömös, malo mesto u županiji Čongrad u Republici Mađarskoj. Selo malo, tek oko 750 stanovnika. Zašto baš Öttömös? Zato što sam tragajući za nečim novim a što ima veze za planinarenjem došao do podatka da je u blizini ovog sela najviša izmerena tačka županije Čongrad. Ne samo što je tu najviša tačka nego je ona i obeležena postavljanjem jednog drvenog stuba od strane lokalne samouprave. Uklesane su i stepenice, postavljena klupa, sve da bi se ova atrakcija što više približila potencijalnim posetiocima. Naravno do „vrha“ vodi lepo obeležena staza kakav je već red kada su u pitanju planinarski putevi. Iz centra sela do vrha nema više od 1,5 km tako da na najvišu tačku mogu da se popnu i mala deca.
Pošto je zimski period ovaj stub je u subotu kada smo mi bili tamo bio još umotan u plastičnu foliju kako se od padavina i niskih temperatura ne bi oštetio. Zaista lep primer kako se treba brinuti o stvarima od opšteg značaja za jednu sredinu. Pomislio sam koliko bi dugo ovako nešto kod nas opstalo. Naša tri pokušaja da na neki način obeležimo „naš vrh“ Šištak su se završila kradjom table, njenim paljenjem i uništavanjem. Žalosno. O naporima da markiramo stazu da ni na započinjem temu. A u pitanju je ista šuma samo sa druge strane državne granice. Naravno posle uspešnog uspona, onako euforični nismo mogli da odolimo a da ne predjemo kružnu stazu dužine oko 19 km i još jednom se uverimo da smo po planinarskoj infrastrukturi daleko iza naših severnih komšija. Staza povezuje selo Öttömös sa najvišom tačkom županije i još nekoliko znamenitosti ovog kraja.
Sledi priča druga, ona iz naših krajeva. Nedeljno jutro na minus 6, sa jakim vetrom ipak nije obeshrabrilo 57 pešaka i jednog biciklistu. Za nas nije bilo dileme da li da krenemo na planirano pešačenje.
Popularnom „ruskinjom“ smo se prevezli do Bačkih Vinograda i krenuli ka Selevenjskoj šumi u društvu rendžera-čuvara Save iz JP Palić-Ludaš. Ispoštovali smo svu proceduru za boravak i posetu rezervatu prirode. Sava nas je proveo kroz rezervat, pričao o retkim biljkama koje samo tu rastu, o životinjama kojih ima u šumi, o problemima sa kojima se susreću zaposleni prilikom svog posla.
Mi smo slušali priče i uživali u prirodi koja nas okružuje, neki manje, neki više. Odpešačili smo još neka 2 km dalje do ostataka crkve iz 18. veka kako bi smo ispunili vreme do polaska voza a i zbog naše navike i potrebe da pešačimo onako u ritmu, malo brže. I koliko god da pešačimo kao da nam nikada nije dovoljno. Zaista je šteta što su nam planine tako daleko a džepovi sve prazniji. A opet imamo i u okolini dosta toga samo treba da se mrdnemo i potražimo neki kutak do koga još naša noga nije kročila.
