Na početku da objasnim reč „trematičan“. Reč je nastala spajanjem više reči, prvo reč traumatičan, tako nam se činio naš put do Niša u petak, sve informacije su govorile da su putevi oko Niša zavejani, da se na put ne kreće bez preke potrebe. Prijatelji su nam javljali da je i akcija otkazana. Mi smo naivno sedeli u vozu i putovali, kao da se ništa ne dešava neobično. Po dolasku u Nišku banju sledio je dramatičan deo, biće uspona, neće biti uspona, zavejan je put do sela, ipak će se krenuti, drama je prekinuta u subotu kada je autobus bez većih problema stigao do Gornje Studene, mogli smo da podjemo na uspon. Naravno kada se sve u subotu u večernjim satima završilo svi smo se osećali fantastično. Dakle traumatično+dramatično+fantastično = trematično.
Dakle ovako je to bilo…
Zbog manjeg interesovanja planinara našeg kluba za uspon na najviši vrh Suve planine umesto autobusa na put smo krenuli kako i dolikuje članovima željezničkog planinarskog kluba vozom. Količina snežnih padavina koja je napadala dan pre polaska na put je obećavala pravi zimski ambijent. Informacije sa medija su govorile da ima problema sa snežnim nanosima u okolini Niša, na našu sreću nismo mnogo pratili javni servis (ne plaćamo pretplatu) te smo na put pošli neobavešteni. Raspoložena ekipa koja se odlučila na put do Niša našla se rano ujutro na željezničkoj stanici u Subotici po već ustaljenoj šemi, što znači svi su na broju petnaestak minuta pre polaska voza osim Siniše i Vedrane koji stižu par minuta pre zvižduka otpravnika. Kao prva faza aklimatizacije smestili smo se u prohladnom vagonu polupraznog voza koji je stigao na vreme u Beograd (kada se ne žurite voz stiže na vreme, kada žurite voz kasni). Do polaska voza za Niš imali smo previše slobodnog vremena pa smo napravili treking turu do Novog Beograda. Marinkov gps uređaj nas je nepogrešivo doveo do Merkatorove robne kuće. Obišli smo robnu kuću, malo se zagrejali, obavili fiziološke potrebe, neki su proveravali ukus i cenu kolača u poslastičarnici, razgledali planinarsku i drugu opremu u brojnim prodavnicama. Sledio je povratak istim putem do železničke stanice. Po povratku na željezničku stanicu u Beograd našli smo se sa planinarima iz PSD Železničar Indjija sa kojima smo zajedno organizovali odlazak na Trem. Pridružili su nam se i mladi planinari iz PSD Avala Beograd. Iskusni organizatori putovanja su naslutili veliku gužvu u vozu te su na vreme obezbedili rezervaciju sedišta u jednom od tri vagona medjunarodnog voza za Skoplje i sa uživanjem posmatrali putnike kako se guraju u tek postavljenu kompoziciju radi zauzimanja slobodnih mesta. Nakon toga smo sa još većim uživanjem došli do naših rezervisanih mesta i lepo zamolili do tada srećne putnike da nam ustupe udobna sedišta u zagrejanim kupeima. Voz je pošao na vreme i sve je delovalo da će ovo biti još jedan uspešan uspon na vrh Suve planine. Ali… vremenske prilike oko Niša su naterale mnoge da se zamisle da li da podju na put. Zabrinuti članovi porodice, kolege sa posla, prijatelji su prateći vesti na javljali da je nevreme paralisalo okolinu Niša, govorili su nam da odustanemo od putovanja. Čak su se i pojedini planinari javljali, bilo je priča da je akcija otkazana. Nakon izvršenih konlutacija sa organizatorima doneli smo jednoglasnu odluku : mi ipak idemo, ne odustajemo. Za svaki slučaj smo se potsetili romana Vlak u snijegu, pa ako zagusti možemo da na brzinu impovizujemo predstavu po tom romanu, snega i aktera ima dovoljno. Vlada iz Indjije nas je povremeno zabavljao svojim razmišljanjima, nikako nismo uspeli da utvrdimo da li je mesto rodjenja ili prebivališta ili šarm vodiča ili ne daj bože sekretara planinarskog društva osnov po kome se neko učlanjuje u planinare. Da li se kosa preseljenjem u drugi grad kovrdža? Pošto nismo uspeli da rešimo sve zagonetke dogovorili smo se da ovu temu nastavimo da obradjujemo u daljem periodu. Pisac ovog teksta je bio vodja grupe planinara iz Subotice, bar je tako mislio (naivan, ne zna s kim ima posla!), ali ulazak dve devojke na upražnjeno mesto u jednom našem kupeu je naterao i druge, mladje učesnike da se više angažuju oko organizacije putovanja, sve u cilju pokazivanja svojih organizacionih sposobnosti pred potencijalnim novim članicama planinarske organizacije. Od tog momenta Radić Siniša postaje zvanično vodja grupe planinara iz Subotice i dela grupe iz Beograda po nalogu dobijenom iz PSD Avala, meni je laknulo, mogao sam da se opustim i uživam. Jureći brzim prugama Srbije kroz sneg i mrak voz je stigao sa malim zakašnjenjem u Niš, pre dolaska gradskog autobusa Dragan je uspeo da se izbori sa dve pljeskavice. Ubrzo smo bili u autobusu za Nišku banju i za dvadesetak minuta smo stigli u školu Ivan Goran Kovačić gde je kao i prošle godine smešten štab akcije. Zbog problema u saobraćaju mnogi su, na žalost otkazali dolazak pa nije bilo uobičajene gužve, školska zgrada je bila poluprazna, smestili smo se u najbližoj učionici do ulaznih vrata. Siniša je obavio sve formalnosti oko prijava, neizvesnost oko sutrašnjeg uspona je još trajala. U večernjim satima je održan sastanak vodja grupa gde su dogovoreni detalji programa akcije. Vlada nas je iznenadio još jednom tokom večeri, pripremio je peticiju kojom bi učesnici zahtevali od organizatora da očiste stazu do Trema tokom noći da bi mi mogli neometano sutra na vrh…na žalost nisu svi bili voljni potpisati te nije dobijena potrebna većina i peticija nije usvojena (Vladu su ipak pojedini shvatili preozbiljno).Pošto smo uspeli pronaći prekidač gde se isključuje svetlo u učionici zaspali smo oko jedan sat posle ponoći.
Subotnje jutro je na okretnici okupilo stotinjak planinara koji su sa dva autobusa krenuli ka Jelašnici i Gornjoj Studeni. Na našu sreću put je bio prohodan do Gornje Studene odakle smo pošli peške ka Bojaninim vodama. Zahvaljujući terenskom vozilu hitne pomoći koje je prošlo pre nas imali smo ugažen sneg na putu te nam je kretanje bilo koliko toliko olakšano. Do zatvorenog planinarskog doma Studenac nam je trebalo nešto više od sat vremena. Kratki zastoj, prestrojavanje pred nastavak uspona. Na čelo kolone izlaze najjači i najspremniji, treba prtiti stazu kroz sneg koji je sve dublji. Polako napredujemo, kod česme ponovo pauza, ulazak u šumu, sneg je već dubog oko 60 cm, sve sporije se napreduje. Ipak posle tročasovnog hoda izlazimo na Devojački grob koji minut posle 12 sati. Zbog povoljnih vremenskih uslova odlučeno je da se nastavi uspon ka vrhu, sneg na grebenu nije toliko dubok. Ipak velika visinska razlika i umor utiču na pojedine učesnike da često zastajkuju. Na završnom delu uspona pojavljuje se i sunce kao nagrada za najupornije. Između 14 i 14.30 sati većina učesnika izlazi na vrh. Neizbežno fotografisanje na vrhu za uspomenu i dugo sećanje. Sa Inđijcima pravimo zajednički snimak, obeležavamo početak naše saradnje koja će se nastaviti na obostrano zadovoljstvo, još samo da rešimo sporna pitanja vezana za načine učlanjenja u planinarska društva.
Svesni da je zimski dan kratak silazimo dosta brzo, želimo da pre mraka stignemo do Bojaninih voda. Do Devojačkog groba se nismo ni zaustavljali, kratka pauza na prevoju, još neki snimak za uspomenu, pa strmom stazom nizbrdo uz neizbežna padanja u dubok sneg ili jednostavnije na stražnjicu pa kao na toboganu do sigurne staze. Sreća i zadovoljstvo nadvladava umor, eto nas kod planinarskog doma, dom ne radi pa nemamo razloga da zastajkujemo, nastavljamo asfaltnim putem prekrivenim snegom do Gornje Studene, autobus za Nišku banju stiže za nekoliko minuta, kao naručen, zauzimamo mesto i polazimo. Za dvadesetak minuta smo već u Niškoj banji, iz autobusa idemo pravo u hotel na pasulj sa kobasicom, već je veselo, šta li će biti u večernjim satima kada krene žurka…Detalje o tome će vam saopštiti učesnici večernje zabave u svojim domaćim zadacima koje im je vodja puta (prvoimenovani, ne onaj samoproglašeni) dao nakon završetka akcije. O detaljima noćne zabave nakon akcije ne znam ništa, nisam bio prisutan, ako učesnici ne napišu domaći zadatak ovaj izveštaj će sigurno biti mnogo siromašniji, krivica će biti do onih koji nisu izvršili svoju klupsku obavezu.
Zbog loših vremenskih uslova doneli smo odluku da za Beograd krenemo jutarnjim vozom tako da je ustajanje bilo za pojedine tek sat, dva nakon završetka noćnog provoda, nije lako biti planinar, uvek sam govorio. Nedelja rano jutro, ustajanje, pakovanje i odlazak u Niš na željezničku stanicu, imamo vremena da kupimo sebi nešto za doručak, voz polazi na vreme, smeštamo se, putujemo ka Beogradu gde treba da presednemo u voz za Suboticu. Na našu veliku žalost neizbežno kašnjenje voza i morali smo na alternativni prevoz, autobus koji nas je koštao dodatnih 1000 dinara. Bio je to još jedan udarac na naše ionako plitke džepove ali je želja za brzim povratkom kući sa ove lepe akcije presudila. Iz PK Spartak na ovogodišnjem usponu na Trem je učestvovalo 10 planinara, društvo nam je pravilo 7 članova PSD Železničar iz Indjije uz čiju nesebičnu pomoć smo stigli do Niša za malo para, sa nama su bili i planinari PSD Avala Beograd i PSD Zmajevac Vrdnik. Hvala i organizatoru akcije PK Železničar Niš na dobro organizovanoj akciji i u lošim vremenskim uslovima.
