Rimetea (madjarski Torocko) nekadašnje rudarsko selo u Transilvaniji, u okrugu Alba, smešteno ispod planine Piatra Secuiului (madjarski Szekelyko) poslužilo je planinarima našeg kluba kao mesto odakle smo četiri dana planinarili i upoznavali planinske predele Rumunije. Put do Rimetee je započeo u ponedeljak u ranim jutarnjim satima kada je autobus Bus optimal tursa sa 38 planinara krenuo ka Rumuniji. Granicu prelazimo kod Srpske Crnje bez dužih zadržavanja i komplikacija. Prva pauza u Temišvaru, kraći odmor, razgledanje grada, nabavljanje neophodnih stvari, menjanje novca u menjačnici i nastavak putovanja. U mestu Deva se zaustavljamo da bi pogledali ostatke tvrdjave sagradjene polovinom 13. veka. Na našu žalost u toku je restauracija pa je poseta ograničena, mogli smo da pogledamo samo spoljne zidine tvrdjave, ulaz u unutrašnji deo je trenutno zatvoren za posetioce.
Dvadesetak kilometara dalje u mestu Hunedoara (madjarski Hunyad) u planu nam je obilazak tvrdjave iz srednjeg veka. Na našu žalost sezona još nije počela i radno vreme je već isteklo kada smo mi stigli. Zadovoljili smo se obilaskom tvrdjave sa spoljne strane, počela je i sitna kišica. Sedamo u autobus i nastavljamo naš put do Rimetee. U večernjim satima konačno stižemo na naše odredište.
Smeštaj je u Omladinskom domu, dve višekrevetne i nekoliko dvo i četvorokrevetnih soba, čista posteljina, zagrejane sobe, su zadovoljile naše potrebe u narednih nekoliko dana. Ako još dodamo da je hrana ukusna i obilna, onda zaista nismo imali razloga za
nezadovoljstvo. Već prvo veče onako umorni od dugog puta sa velikim zadovoljstvom smo se prihvatili sarmi koje su nas čekale za večeru.
Sutrašnji dan je planiran za uspon na Sekelj kamen (Szekelyko) vrh koji se nalazi iznad sela. Do vrha vodi markirana staza dužine oko 2.7 km uz savladjivanje uspona od oko 600 metara. Osim dve planinarke svi smo se popeli na vrh. Mnogima je ovo prvi ozbiljniji uspon. Zajednička fotografija sa vrha će im biti najlepša uspomena sa ovog uspona. Silazak ništa manje naporan, veoma strma staza, kamenje koje se kotrlja i izmiče ispod nogu zahteva maksimalnu opreznost od svih učesnika. Potpomognuti iskusnijim planinarima svi smo u selu Colteşti (madjarski Torockószentgyörgy) koje je 3 km udaljeno od Rimetee. Deo grupe nastavlja najkraćim putem ka našem smeštaju, drugi deo se odlučuje da poseti ostatke tvrdjave u Coltestiu dok sedmoro najupornijih posle razgledanja tvrdjave prateći markacije upoznaje još nekoliko staza u okolini.
Moram nešto reći i o markacijama. Ima ih mnogo, različitih boja i oblika, trougao, krst, tačka i u tri boje žutoj, crvenoj i plavoj. Ako imate kartu terena onda možete bezbezdno da krenete bilo kojom stazom, sve su staze izuzetno dobro obeležene i ne postoji bojazan da ćete se izbugiti ili zalutati. Stižemo na večeru, puni smo utisaka i prezadovoljni onim što smo videli i doživeli tog dana u Rimetei. Za sutrašnji dan je predvidjena kraća vožnja autobusom do mesta Sălciua (madjarski Szolcsva) gde je u planu razgledanje i obilazak jednog manastira i pećine. Do nje se stiže preko visećeg mosta koji je u lošem stanju, prelazimo potok jedan po jedan i dolazimo do ulaza u pećinu. Stepenice koje vode u unutrašnjost su u lošem stanju, vodostaj je visok te smo se morali zadovoljiti pogledom sa ulaza. Deo grupe se autobusom vraća do grada Turde gde obilazi nekadašnje rudnike soli i pešači kroz kanjon Turde. Devetoro najhrabrijih nastavlja stazom koju je naš vodič Marinko projektovao kombinujući nekoliko obeleženih staza. Najpre se penjemo na jedan prevoj odakle se staza do vodopada strmo spušta. Nakon obilaska vodopada vraćamo se nazad na stazu i nastavljamo najpre blago uzbrdo pa zatim strmo nadole gde pronalazimo drugu markaciju i njome se vrlo strmom stazom spuštamo na stazu odakle se vidi manastir odakle smo pošli pre nekoliko sati.
Prolazimo pored još jednog vodopada, nastavljamo nešto lakšom stazom koja se uglavnom drži dostignute visine. Nagli zaokret u desno nam jasno govori da nas čeka najteži deo, uspon od nekih 400 metara po delimično klizavoj stazi. Korak po korak, već pomalo umorni grabimo ka vrhu svesni da nas nakon prelaska tog dela očekuje lagani silazak ka našem odredištu. Izlazak na vrh, predivan pogled na asfaltni put kojim smo jutros stigli do mesta Sălciua, nailazimo na još jednu pećinu, samo delimično provirujemo u nju i nastavljamo dalje. Sve je više izvesno da nećemo stići u planirano vreme u Rimeteu. Srećom, zaista nas u daljem napredovanju očekivala mnogo lakša staza. Nailazimo na deo gde smo prethodni dan prolazili i tada već znamo da imao oko sat vremena do sela Colteşti i od njega još oko 40-tak minuta do Rimetee. Uspevamo da ostvarimo i kontakt sa ostalim članovima, javljamo im da smo na sigurnom i da ne brinu.
U Coltestiu se snabdevamo u lokalnoj prodavnici i asfaltnim putem po mraku stižemo na večeru posle predjenih 31 km uz savladanih 1558 metara uspona. Iako prilično umorni, pronalazimo dovoljno snage da se izborimo sa ukusnom večerom. Ohrabreni našim
poduhvatom, svesni da teže ne mogu da očekuju, za sutrašnju stazu se prijavljuje 21 učesnik. Cilj je uspon na Vidaj kamen, vrh visok 1272 metra. Polazimo lagano, blagim usponom pored izvora Rimetea, izlazimo na dobar šumski put. Ubrzo napuštamo put i raskvašenom stazom kroz potok, dobijajući lagano na visini stižemo na prevoj pod vrhom. Do vrha po putokazu koji se nalazi na obližnjem drvetu ima još 1,5 km, za šta je potrebno oko 45 minuta. Korak po korak i svi smo na vrhu. Lep, sunčan dan i prilika za
opuštanje na vrhu. Silazak istom stazom do prevoja gde pronalazimo stazu koja nas postepenim spuštanjem vraća u naše polazno mesto nakon predjenih 17 km. Nakon večere grupa od 7 planinara polazi ponovo na Sekelj kamen da sa njega doživi zalazak
sunca u Rimetei. Pošto je do zalaska sunca ostalo oko 80 minuta, nismo imali veliki izbor, morali smo požuriti. Po rečima lokalnih poznavalaca prilika, za uspon je potrebno najmanje 50 minuta, nama je trebalo 5 minuta više. Stižemo na vrh, kratak predah i
uživamo u zalasku sunca koje se ubrzo spušta iza horizonta. Ne čekamo mnogo, polazimo dole, drugom stazom koje je nešto duža nego ona kojom smo se penjali. Očekivali smo blaži spust ali smo se prevarili. Ipak pre potpunog mraka prolazimo najteži deo staze, ubrzo se već vide svetla Rimetee. Ponovo smo u Omladinskom domu gde nas čeka ostatak ekipe uz opuštenu i veselu atmosferu. Sutra ujutro polazimo ka Subotici. Na putu ka kući se zaustavljamo u mestu Scarisioara i pešačimo nekih 8 km da bismo pogledali ledenu pećinu. Pećina je uredjena za posetioce, iako je dosta uništena vredi je obići. Temperatura je 0 stepeni pa je potrebno obući topliju odeću. Konačno polazimo kući, loši putevi ne dozvoljavaju bržu vožnju te nam do granice uz jednu pauzu treba mnogo vremena. U tri sata posle ponoći smo konačno kući.
Obilazak ovog dela Rumunije nije do sada bio u ponudi planinarskih društava iz Srbije. Iako vrhovi nisu impozantne visine, ovaj predeo po raznolikosti terena svakako zaslužuje pažnju planinarske javnosti. Dobar smeštaj, još bolja hrana po vrlo prihvatljivim cenama, obeležene staze su svakako dobra preporuka da se krene put Rimetee.
