Vikend putovanje u okolinu Kraljeva, Vrnjačke Banje, Aleksandrovca, prvo vikend putovanje u ovoj godini i znatno veće interesovanje od očekivanja su ono što je osnovna karakteristika koja je obeležila prve prolećne dane u ovoj godini. Naravno ima tu još mnogo toga, recimo samo da je legenda o dobrom vodiču ispoštovana 100 %, da su predeli koje smo posetili i zanimljivi i lepi a pomalo i izazovni. Ne smemo zaboraviti ni da je prevoz odnosno vozač Igor bio izuzetan, da su sva tri smeštaja bila više nego dobra za potrebe grupe kakva je naša. Kada je sve tako dobro, gotovo besprekorno onda ne treba da čudi ni da je plan realizovan 1 na 1, gotovo u minut po najavljenoj satnici, gotovo u milimetar po zadatoj trasi.
Na put smo krenuli u subotu, Hala sportova, bazen Prozivka, Šandor republika, pa Žednik, onaj stariji, pa Bačka Topola, autoputem sve do Preljine uz kraću pauzu na Petrolu Stara Pazova i dužu na već pomenutoj Preljini gde sam po prvi put pronašao i pekaru i slistio jedan burek sa sirom. Dalje nema autoputa, Mrčajevci, pa sada već poznata sela Cvetke, Miločaj. Lađevci kao predgrađe Kraljeva, gužva kroz Kraljevo, Vrnjačka Banja, serpentine na uskom ali slabo prometnom putu ka Goču, odvajanje ka Brusu i eto nas, nakon gotovo šest sati putovanja stigosmo u selo Grčak. Proširenje kod škole dovoljno je za bezbedno parkiranje autobusa.
Iako je po mojim saznanjima staza od sela do tvrđave Koznik trebala biti nemarkirana, činjenice na terenu su potpuno drugačije, uredno markirana staza bezgrešno vodi ka cilju, bolje čak i od treka koji ima sitnije greške a koji je opet moram priznati crtan na osnovu raspoloživih mapa koje opet moram reći ne odgovaraju stanju na terenu (to se ja pravdam da nisam kriv za loše crtaje, kriv je onaj koji je lošu mapu stavio u opticaj). Sve to dozvoljava, kao i skoro na svim našim aktivnostima da se na čelu kolone smenjujemo svi po malo i tako slobodno možemo reći da smo svi pomalo bili vodiči.
O istoriji tvrđave ja ne bih, to sve može da se pročita i na internetu i u knjigama, ja samo toliko da je Koznik još jedna propuštena prilika za razvoj turizma ovog kraja jer bi obnovom tvrđave i dodatnim sadržajima sigurno bilo znatno više posetilaca nego nas 49 koliko nas je u subotu u popodnevnim satima došlo do ovog zdanja.
Sve u svemu nešte preko 3 sata pešačenja, 8 kilometara duga staza tamo i nazad, sasvim dovoljno za razmrdavanje nakon dugog sedenja u busu.
Preko Aleksandrovca i Stopanje spuštamo se u Vrnjačku Banju i smeštamo se u tri objekta, hotel Danicu, vilu Dubrovnik i apartman Holidej. Rane večernje sate provodimo u obilasku banje i restorana, naš izbor je bio restoran Bajadera, ne bih imao zamerki ni na kvalitet ni na kvantitet porcija.
Nedeljno jutro tmurno, deluje kao da će kiša a ja znam da neće, sve je to već dogovoreno, za svaki slučaj proveravam aplikaciju za vremensku prognozu i dodatno pojačavam dogovor, kiša ne sme da padne!
Pešačenje koje je bilo u planu je Kraljevačkim stazama zdravlja koje je trasirao, markirao i uredio čuveni kraljevački planinar Bine, Branislav Binić, čovek koji je utkao sebe u gotovo svaku stazu po planinama u okolini i sigurno ima največe zasluge što kraljevčani mogu biti ponosni na to što imaju da ponude ljubiteljima ove vrste aktivnosti. Dakle krenuli smo od manastira Žiča, sa velikog parkinga dalje asfaltnim putem uz Žičku reku kroz selo Žiča sve do kraja asfalta. Ulazimo u zaštićeni deo planine Stolovi. Odvajamo se na plavu markaciju i krećemo uzbrdo.
Naredna četiri kilometra smenjuju se strme i još strmije deonice uspona ka grebenu planine i ka vrhovima Lipar i Oštra Glavica. Idemo lagano, nekada to ide lako, nekada teže, kraće i duže pauze za predah, prikupljanje kolone, srećom staza je toliko dobro obeležena da su šanse da se krene pogrešnim putem svedene na minimum, gotovo identične šansama bilo kog fudbalskog kluba u Srbiji osim Crvene Zvezde da bude prvak ove godine (za sledeće ćemo tek videti). Deo grupe izlazi na vrh LIpar, nije to neki atraktivan vrh ali jednostavno ja moram čekirati vrh u aplikaciji HillHunter, a glupo je da idem sam do vrha pa sa svega par reči punih optimizma ubeđujem i ostale da krenu sa i za mnom.
Najteži deo staze je za nama, sledi kraće hodanje grebenom, skoro pa ravno, ali ne zadugo, skrećemo desno ka Oštroj Glavici, još jedan vrh za čekiranje ali i mogućnost da se do cilja dođe narandžastom ili zelenom stazom. Nakon fotkanja na vrhu demokratskim odlučivanjem donosimo sledeću odluku, nećemo strmim stazama nadole, hoćemo dužim i blažim, hoćemo da duže ostanemo na planini.
Plava markacija je i dalje naš izbor, staza je u stvari širi kolski, šumski put, spuštanje je konstatno i blago. Nailazimo i na par lepih mesta sa pogledom na dolinu Ibra. Kod ukrštanja plave sa crvenom stazom prelazimo na crvenu, ona nas direktno dovodi u Matarušku Banju gde nakon 14 km pešačenja završavamo naše aktivnosti u prirodi za ovaj vikend.
One dodatne aktivnosti tipa nadoknađivanja izgubljenih kalorija i izgubljene tečnosti iz organizma nadoknađujemo u obližnjim kafićima, picerijama i restoranima. Neko bi rekao, džaba ste onda hodali toliko, džaba ste se toliko znojili. Ma kakvi džaba, platimo mi to. Mada mala je to cena za svu viđenu i doživljenu lepotu.
Dok smo mi sabirali utiske, Igor, naš vozač ovog vikenda nas je sigurnom vožnjom vratio u Suboticu gde smo stigli nešto posle 21 h.
Zapisi iz aplikacije Locus predstavljaju prikaz pređenih staza oba dana a fotografije kojima sam ilustrovao ovaj vikend su preuzete od učesnika akcije s obzirom da sam bio potpuno neaktivan kao fotograf ovaj put.
