Da se ispenjem na neki vrh Jastrepca, najšumovitije planine Srbije trebalo mi je punih deset godina. Uvek se našlo nešto što je ovu zaista lepu planinu ostavljalo za sledeću priliku. Sada kada smo je pohodili u zajedničkoj akciji sa pančevačkim „Jelenkom“ vidim da je velika šteta što mi je trebalo ovoliko vremena da je uvrstim u dnevni red.
Devet planinara Spartaka, devet spartanaca i osam iz Jelenka, osam hedonista kako primeti jedan od spartanaca na kraju akcije se minibusom iz Beograda prevezlo do manastira Naupare kod Kruševca. Stigli smo nekih pola sata pre planiranog vremena, valjda imamo „Mrkine“ gene u sebi, ništa ne prepuštamo slučaju, gledamo da svaki trenutak iskoristimo na najbolji i najlepši mogući način. Poseta manastiru, kupovina meda, prepakivanje i krećemo. Ono zbog čega smo tu je planina. Obeležena staza od manastira nas uvodi u šumu. Kreće lagani uspon. Pridružuje se još jedan „Jelenak“, kao stvoren niotkuda. Neka, sad nas je 9:9. Na čelu kolone spartanci pojačani debitantkinjom Milicom, „Jelenčicom“ još uvek nedovoljno upućenom u tajne planinarenja. No, vedar duh i optimizam joj ne manjka. Hrabro drži korak sa iskusnim ratnicima spartancima.
Vremenske prilike kakve se poželeti mogu, vremena imamo dovoljno, ne žurimo. Nepregledna polja sremuša, divljeg belog luka za one koji ga vole su prilika koja se ne odbija. Biće sveže salate uz pasulj koji nas čeka u planinarskom domu. Dostižemo visinu od 750 metara, još stotinjak i na Golom brdu smo. Par kapi kiše nas osvežava taman kada smo stigli do vrha. Drvena kućica na vrhu nam je poslužila kao odlično sklonište. Vedar duh ne napušta nikoga, još od naše prve zajedničke akcije ova dva društva postalo je jasno da će naša saradnja biti uspešna.
Na desetak minuta do planinarskog doma pljusak. Kakav bi to bio dan bez kiše? Brže bolje smo požurili u dom ostavljajući reku Sokolovicu da huči u dolini. Dom zagrejan, Rile domar retko ljubazan lik, sve može, ništa nije problem. Dom pravi planinarski, dobijamo sobe, i pasulj je već spreman za konzumiranje. Ima ga u izobilju a i dobar je. Mada su „Jelenci“ poznati po tome da vole da dobro pojedu nismo ni mi pod manom. Hrabro smo se latili kašike pa u ljuti boj. Ostalo je posle ručka ili večere, kako god nazvali taj obrok dovoljno vremena da se još malo protegnu noge u okolini doma. Pošto su prve kokoške i petlovi polegali nismo se ni mi opirali, odmah posle njih smo i mi zauzeli svoja mesta u krevetima naših soba. Pričalo se da nas sutra čeka još naporniji dan. Ali i mnogo lepši, tek onako za utehu.
Odmah posle prvih petlova i mi smo poskakali na noge lagane. Čaj ili kafa, već po nahodjenju, kažem ja da kod Rileta sve može. Čaj domaći, od 5,6 vrsta trava, kafa prava sa ratlukom i vodom, domaćinska. Pa gibanica za doručak. Tačno u osam surovi drug Raja u pratnji 16 planinara (jedna učesnica je ipak procenila da će njoj to biti prevelik napor) napušta dom i kreće ka Ribarskoj banji.
Staza odmah kreće uzbrdo, kreće i raskopčavanje pa odmah i skidanje jakni. Uspon na Mečije stene. To samo priroda može da izvaja. Znam da hedonistički nastrojeni „Jelenci“ moraju malo da trpe, plan se mora ispoštovati ako hoćemo na vreme da stignemo u banju i priuštimo sebi još malo hedonizma u vidu nekog ručka. Uspon na Stracimir, najteža etapa današnje trase. Strmo uzbrdo, povremeno se markacije gube, idemo odokativno, ima i snega, klizavo je i na njemu i na vlažnom lišću. Ne znaš gde je i kuda lakše. A mora se naviše. I samo naviše sve do 1391 metar visine. Stracimir jedan od vrhova šumovite planine Jastrebac. Vidika nema. Ostaje samo ono što osetimo u sebi. Taj osećaj ispunjenosti i zadovoljstva.
Naredna dva i malo jača sata su lakša, nema toliko uspona ali je staza po grebenu dosta zarasla, puna kamenja. Uzbudljivo je, odavno nismo hodali ovakvom stazom. Kroz šumu već vidimo antene i zgrade na vrhu planine. Ali nikako da do njih stignemo. Pauza, ona malo duža da se nešto prezalogaji negde oko pola 1. Prešli smo pola puta. I to onu težu polovinu. Konačno izlazimo na put ispod samog vrha. Na vrhu je vojska, pristup, osmatranje i fotografisanje je zabranjeno. Za pristup razumem, ovo ostalo nikada neću moći razumeti.
Dalje idemo putem. Oni koji su planinarenje zamišljali kao pešačenje putevima sada mogu da uživaju. Ali to su oni neiskusni, kada još ponešto nauče shvatiće u čemu je lepota i draž. Prolazimo ispod Male Đulice i Pogleda. Nećemo na vrh jer bi nam to remetimo satnicu. Znam da neki maštaju o dobrom ručku. Krećemo nizbrdo, brrr, zahladnelo je na ovoj deonici. Ima i snega na stazi. Srećom ubrzo smo ponovo u prolećnom ambijentu. Pratimo stazu koja čas ide šumskim putem čas prečicama šumskim stazicama. Sada je već potpuno opušteno. Spartanci forsiraju, hedonisti uživaju. Ja se još uvek zlopatim sa grčevima u stomaku. Sreća pa je šuma gusta, sledi olakšanje.
Nadomak smo Ribarske banje. Menjamo plan, idemo do Kruševca kako bi smo vratili devetog „Jelenka“ na vreme u ovaj grad odakle ima autobusku vezu za Brus. Prilika da malo razgledamo Kruševac dok oni ogladneli pune svoje stomake. Preostaje još dva i po sata vožnje do Beograda pa četvoročasovno klackanje brzim prugama Srbije do Subotice.
