Lepote jugozapadne Srbije

Pod ovim naslovom zamišljena je šestodnevna akcija na prostoru između Priboja, Prijepolja, Nove Varoši i Zlatara uz korišćenje vaučera koje daje Ministarstvo turizma. Ideja je bila da se obiđu neke poznate i neke manje poznate destinacije u grupi ne većoj od 37 osoba. No, nije prvi put da je plan jedno a realnost sasvim drugo. I ovaj put nas je bilo više od plana, spisak je zaključen sa 54 osobe zajedno sa vozačem koji je manje više bio aktivan učesnik svih dešavanja u ovih šest dana.

Da je bilo manjih problema, bilo je. Probleme je uzrokovao virus Kovid-19 koji se baš u dane pred polazak ponovo razgoropadio. Ipak, dileme nije bilo, u subotu u par minuta pre 6 sati krenuli smo put Zlatara. Usputne pauze na benzinskim pumpama su potreba kako zbog putnika tako i zbog saobraćajnih propisa kojih vozač mora da se drži, one druge pauze, planirane za posetu nekim usputnim destinacijama su bile planirane najpre za kanjon Panjice, zatim se plan menjao pa je u igri bila klisura Đetinje da bi se rekao bih slučajno našli na Zlatiboru. Dva sata predaha od putovanja većina je iskoristila da se popne do spomenika streljanim partizanima na vrhu Glavudža (1084 m/nv). Drugu pauzu smo iskoristili za večeru u restoranu Sidro u Kokinom Brodu na samoj obali Zlatarskog jezera.

Nedelja je bila rezervisana za plovidbu Uvcem. Jutro je osvanulo tmurno, mirisalo je na kišu, vremenske prognoze su više naginjale oblačnom i suvom danu, kome verovati? Ja sam kao i uvek verovao u sebe, u legendu o dobrom vodiču, bio sam siguran da će dan biti lep. Kiša nas je pratila tokom vožnje autobusom od Zlatara preko sela Akmačići do brane na Uvačkom jezeru, padala je sve do dolaska rendžerskog tima, kao da je znala dokle sme da prkosi i plaši one koji ne veruju u legende.

Nas 60, jer uz nas je bilo i pojačanje u vidu deset učesnika koji su u svojoj režiji došli automobilima da se sa nama druže na Uvcu, smestilo se na 5 plovila pokrivenim, gle čuda, narandžastim tendama, jedino je glavni kapetan Željko plovio svojim „Prckom“ sa žuto zelenom tendom. Uvac je bila velika želja nekih članova, priznajem da sam i ja želeo da jednom dođem ovde i doživim lepote ove reke nadaleko poznate po svojim meandrima i vidikovcima. Kako je dan odmicao tako se vreme popravljalo da bi u drugom delu dana već bio gotovo pravi letnji, sunčani dan. Plovili smo slušajući Željkove priče i mitove, uživajući u letu beloglavog supa, posmatrajući gnezda iz kojih će i ove godine poleteti mlade ptice koje se sa sve više uspeha legu u ovom kanjonu.

Pešački deo akcije obuhvatao je uspon na dva vidikovca, prvi je Veliki vrh sa uređenom platformom sa koje se vide meandri Uvca, i drugi Ravni krš gde nas je Željko fotografisao u panoramskom modu i tako obuhvatio svu lepotu Uvca u jedan kadar. Spustili smo se ponovo do obale i laganom plovidbom se vratili do polazne tačke gde nas je čekao autobus kojim smo se vratili u naše smeštaje na Zlataru. Malo je reći da je dan bio savršen, videlo se to po licima svih učesnika.

U rasporedu za ponedeljak pisalo je Pribojska Banja. Za većinu nas nešto novo, nešto nepoznato, nekima privlačno, nekima možda i ne na prvi pogled. Za mene veoma izazovno, ja volim nove stvari, nove i nepoznate. U kontaktu sa pribojskim planarima i njihovom predsednicom Valentinom dobio sam gotovo sve relevantne podatke za stazu, za parking, za samu banju, nisam imao strah od toga da će nešto krenuti naopako. Autobus smo parkirali kod manastira i krenuli stepeništem do zgrade osnovne škole odakle markirana staza vodi do vrha Banjsko brdo.

Sama staza je u početku asfaltni put kroz naselje da bi tek posle dva i po kilometra napustila asfalt i pored jedne od poslednjih kuća bila prava planinarska, šumska, onakva kakvu mi volimo. Po prelasku potoka krenuo je uspon, najpre blaži a zatim i nešto strmiji. Na jednoj raskrsnici staza deo grupe je odlučio da ne ide do samog vrha nego da ostane tamo i odmara dok je većina, svako u svom tempu uskom, strmom stazom krenula na sam vrh. Piznajem da mi je prevaga za izbor za uspon na ovaj vrh bio tekst Milana Mirkovića napisan pre 3 godine kada se u Pribojskoj Banji održalo promo kolo treking lige. Kada smo se popeli na vrh svi su bili saglasni da sam napravio odličan izbor. Priboj i Lim se vide kao na dlanu.

Silazak sa vrha je bio istom stazom, podelili smo se u grupu koja je nešto brža i ona koja je malo sporija, svi smo se našli na parkingu u dogovoreno vreme i vratili se na Zlatar. Nažalost od toga dana kreće uvođenje vanredne situacije u mnoge opštine u kojima smo boravili ili smo planirali boraviti pa počinju da se javljaju prve prepreke za odvijanje akcije prema našem planu. Narednih dana će se to pokazati i kao nepremostiv problem u nekim situacijama.

Utorak je bio rezervisan za Kamenu Goru, selo ušukano blizu crnogorske granice, selo do koga vodi uzan asfaltni put koji nije predstavljao veću poteškoću za naš autobus i vozača Sinišu. Autobus parkiramo kod kafane i krećemo u upoznavanje znamenitosti ovog ljupkog sela. Kiša je opet prkosila, nije ni ovaj put bila uporna, doduše imala je manju podršku od magle pa smo prve kilometre prešli u pomalo neobičnom ambijentu za Kamenu Goru. Poseta Siminom kampu i svetom starom boru bila je pomalo mistična, magla je značajno smanjivala vidljvost ali sve to nije nimalo uticalo na pozitivnu atmosferu među učesnicima. Na putu do etno sela se magla podigla, kiša je već ranije prestala da pada pa je ostatak dana bio u znatno boljem ambijentu.

Od etno sela deo grupe je krenuo pored bazena ka vrhu Goli vrh. Prilično strma staza bila je pravi izazov, ponegde visoka i mokra trava većini je pošteno skvasila noge ali odustajanja nije bilo. Serpentinska staza dovela nas je do drvene čeke na 1435 m/nv. Kažu da se sa gornje platforme čeke vidi čak do Durmitora, neki su se popeli ali vidljivost nije bila dobra da se u to uverimo. Biće za to još prilika, siguran sam. Dan na Kamenoj Gori završen je gulašem u kafani na opšte zadovoljstvo svih nas.

Poslednja dva dana su mi organizaciono bila i najteža, trebalo je doneti ispravnu odluku vezanu za splavarenje Limom zbog uvođenja vanredne situacije u opštinama Prijepolje i Nova Varoš. Nakon konsultacija sa članovima UO i NO doneli smo odluku da otkažemo splavarenje i odlazak na Sopotnicu a da kao zamenu realizujemo uspon na najviše vrhove Zlatara.

Od crkvice kreće staza, nemarkirana, periodično označena putokaznim tablama do vrhova Golo brdo i Velika Krševa. Po nekim mapama vrh Golo brdo je na 1607 metara visine, po nekim podacima je na 1627 metara i kao takav je i najviši vrh Zlatara, dok se za najviši vrh ponegde pominje Velika Krševa sa 1625 metara. Kako bih izbegao sumnju odlučio sam da se popnem na oba vrha i moj gps je pokazao da je Golo brdo na 1607 m/nv a Velika Krševa na 1625 m/nv pa samim tim i pridev najviši pripada ovom drugom vrhu. S obzirom da se nas šestoro izdvojilo iz grupe prilikom uspona na Veliku Krševu mogli smo i do Zlatara da biramo kojim ćemo putem nazad. Odluka je pala na jedan trek koji sam preuzeo od Bobana iz Užica i stazom kuda najčešće krave idu na pašu smo se spustili do asfaltnog puta koji nas je pored kuća doveo do drugog puta koji vodi ka crkvici i Zlataru i našem smeštaju.

Poslednjeg dana uz neizbežno pakovanje stvari bilo je vremena da se turističkom stazom, asfaltnim putem ode do vidikovca Hodžina stena sa koga puca pogled na Novu Varoš i Lim. Duž ove staze ima nekoliko mesta sa kojih je lep pogled na planinu.

Na putu do Subotice bilo je još vremena da se na pauzi u Ovčar Banji ode do slapova na Banjskom potoku na koje nisam otišao u februaru kada smo bili na Ovčaru i Kablaru. Lep završetak jedne lepe akcije.