Već tradicionalno u drugoj polovni oktobra organizujem jedno pešačenje, planinarenje, koje najavim kao akciju iznenađenja. Svaki put akcija izazove veliko interesovanje i retko kada iko provali lokaciju pre nego do nje stignemo. Valjda zato što se trudim da izaberem neke manje poznate, neizvikane destinacije na koje ne idu često organizovane grupe a ni pojedinci. Nekada to bude i neka poznatija destinacija ali je u pripremi toliko dobro „upakujem“ da ju je teško naslutiti. Ove godine moj izbor pao je na obronke Rudnika, postoje tamo još neke staze kojima nisam prošao. Dok sam pripremao trek nailazile su mi i neke druge ideje pa sam na kraju gotovo celu stazu ispreturao i napravio jednu potpuno drugačiju od prvobitne, sa nekim delovima kuda smo prošli pre sedam godina.
Opuštena vožnja u nedeljno prepodne, do Rudnika nam sa jednom pauzom treba oko 4 sata vožnje. Kada smo prešli na autoput Miloš Veliki anketirao sam učesnike, odgovori su bili najčešće Valjevske planine, Topola i Oplenac, bilo je tu i Kosmaja, Bukulje, neko je bio manje precizan pa je samo odgovorio Šumadija. Od nikoga nisam čuo niti Rudnik a ni Srpski Holivud mada sam u jednom momentu dao malu pomoć i rekao da idemo u inostranstvo ali da nam pasoš ne treba. Silaskom sa autoputa kod Ljiga nametnuo se i odgovor Srpski Holivud.
Nakon sedam godina ponovo na istom mestu, prevoj Rudnik, idemo ka zemlji čuda, najvećoj ljuljaški u Srbiji, bajci o Ivici i Marici i drugim čudesima. Lagani uspon je idealan za razmrdavanje nakon sedenja u busu. U ovom periodu godine Srpski Holivud je otvoren za posetioce ali se ne naplaćuje ulaznica ali se ostavlja mogućnost da se posetioci oduže dobrovoljnim prilogom koji se može ostaviti u metalnoj kutiji na vratima. Malo je reći da su svi iznenađeni i oduševljeni početkom akcije. Pomalo sam se iznenadio koliko nas nije znalo da ovo mesto do sada. Pola sata vremena brzo prođe. Krećemo dalje. Daj malo i ja da se iznenadim.
Nakon par stotina metara lagane i lepe šumske staze nailazimo na livadu sa leve strane, tu tragam za tragovima i stazom koja će nas dovesti do Rakovića brda. Početak nije loš, pratimo kolotrag, poklapa se sa trekom koji imam. Uskoro trek ode levo a nas čistina i sve slabiji tragovi vode desno. Počinje i sve strmija staza nadole, u početko obilazimo oborene grane i rastinje, posle se već pomalo probijamo ali ide to. Bude tu i klizanja, sedanja na stražnjicu, kolegijalnog pomaganja onih manje iskusnih. Beše malo više avanturistički od očekivanja ali zar ovo nije akcija iznenađenja. Konačno ugledasmo šumski put do koga možemo doći prešavši pre toga potok (nisam siguran da li je to Dugi potok?). Pronalazimo najbolje mesto za prelaz bez da kvasimo noge. Pera preuzima vođenje, moram priznati vrlo umešno je to odradio, pronašao je najbolju opciju za izlazak na Rakovića brdo. Jednom strminom relativno lako smo savladali sto metara uspona na tek nešto više metara dugoj stazi (ni 400 metara dužine, pa vi sada vidite kakav je to bio uspon). Opojni miris majčine dušice, miris koji najviše volim, Rakovića brdo ili lokalno nazvano Mutanjsko brdo na 518 metara nadmorske visine. To je ono što smo tražili. Lep pogled na Rudnik, prvenstveno na Ostrvicu kao i na okolna sela. Sunčano, tačno onako kako su prognozeri sa sajta yr.no predvideli.
Dalje idemo kroz selo Mutanj, nema više većih iznenađenja, uglavnom ćemo se držati seoskih drumova, ponegde čak i markirane staze II srpskog ustanka i dela trase koju smo prešli pre sedam godina. Možda je ovaj deo manje uzbudljiv ali sigurno nije ništa manje lep. Nenarušen ambijent šumadijskog sela, zelene livade, ovce koje pasu, kuće razbacane po padinama, jedino ljude nismo nešto sretali. Na raskrsnici gde se put odvaja ka magistrali i Majdanu nailazimo na asfaltni put, na jednoj livadi pravimo pauzu, imamo sasvim dovoljno vremena, bolje je da što duže budemo na čistom vazduhu. Ervin preuzima vođenje, dajem mu svoj telefon sa trekom, sada smo na delu staze koju smo prošli pre sedam godina, ovde već nema nepoznanica.
Odvajamo se od puta ka Kamenu ljubavi, uživamo u jesenjem koloritu, šuškanju lišća pod nogama. A sunce i dalje sija li sija, neverovatno lep dan. Dolazimo do lovačkog doma, dalje je već utaban put, vidi se da se tu češće prolazi. Poslednja pauza pred finiš je kod Kamena ljubavi. Dogovaramo se da po završetku pešačenja odemo do tržnog centra u Gornjem Milanovcu i tamo okrepimo pre povratka kućama. Nekako mi bilo žao što staza nije bila još malo duža, da smo još malo bili okruženi jesenjim bojama. Čak me ni stopala nisu bolela kao što znaju obično u poslednje vreme. Valjda su i ona uživala u ovom nestvarno lepom danu.
Oko 16 km sa oko 400 metara uspona i nešto više silaska prešlo je 59 članova udruženja koji su ove godine bili učesnici Akcije iznenađenja i kojima se zahvaljujem na poverenju.
