Mučanj, konačno

Davno, baš davno, mislio sam da je to bilo pre nekih 15, 16 godina a u stvari prošlo je čak 23, 24 godine, u jednom od brojeva „Planinarskog glasnika“ koji mi je tih godina bio obavezna lektira za početnike u planinarenju, početnike kakav sam bio ja tada, zapala mi je za oko fotografija Mučnja, crno bela fotka, staromodna, u podnožju planinar opremljen isto takvom staromodnom opremom u duhu ranih 70-tih. Sada tragam za tim brojem „Planinarskog glasnika“ i tom fotografijom, iako je ja stalno imam pred očima. Rekao sam tada sebi ovde hoću da idem i ovakav hoću da budem, naravno u nešto modernijem izdanju u duhu kasnih 90-tih

Deo obećanja sam ispunio, postao sam planinar, dobro, ne neki vrhunski ali opet prepoznatljiv u nekom krugu ljudi kojima je pentranje po čukama uživancija. Onaj deo obećanja vezan za Mučanj nije delovao izgledan iako je u par navrata bilo nekih razmišljanja o njemu kao potencijalnoj destinaciji za neku vikend akciju.

Do Mučnja ima preko 400 km od Subotice, u prevodu treba odvojiti ceo vikend i što je najgore, uz smeštaj koji sam pronalazio samo u komercijalnim objektima turističkog tipa, to bi značilo samo da bi takva akcija bila preskupa za moj ukus. Iskreno nisam ni poznavao staze na Mučnju pa mi je i to bila otežavajuća okolnost. Nekako je Mučanj sve više zaostajao za drugim destinacijama koje sam birao za vikend akcije.

Godine su prolazile, broj planina i vrhova na koje sam sa popeo je svake godine bio sve veći a ja nikako nisam mogao zaboraviti tu fotografiju i Mučanj. Nadao sam se da će se jednom ukazati nekakva prilika da mi se želja ispuni. Nada umire poslednja, poznata izreka važila je i za mene.

Pre 7, 8 dana Branislav me pitao da li imam fotografiju Mučnja, nisam ni slutio da priprema najavu za svoju sledeću akciju. Branislav je pesnik iz Beograda koji je jesenas bio naš gost na mesečnom sastanku, inače predsednik udruženja Džepovi prirode, udruženja koje posle našeg ima najromantičniji naziv. Definitivno. Tek sutradan kada mi je na fejsu iskočila najava akcije shvatio sam da mi je dan D tu nadohvat ruke.
Za realizaciju želje neophodan mi je još bio slobodan dan u ponedeljak jer nisam imao načina kako da se vratim za Suboticu u nedelju kasno uveče. Kada sam i tu poslednju prepreku otklonio znao sam da će i moja želja konačno biti ostvarena.

U subotu posle Fruške gore, naše prve akcije van Subotice nakon korone, sam se uputio u Beograd. Trebalo je samo još jednom da spavam i dan D je konačno tu. Ipak, san nije hteo na oči, trema je učinila svoje. Poranio sam i na polaznom mestu sam bio ceo sat ranije. Nestrpljovo sam čekao dolazak ostalih i minibusa. Nešto pre 6 sati svi su tu, minibus, vodič i ostatak ekipe. Gledam i sve ne verujem. U minibus osim vozača, vodiča i mene ulazi samo ženski deo populacijie. Da li je to slučajno ili ne, ne znam ali da je lepo za oko to znam. Znam i to da Branislavu skidam kapu za ovoliku popularnost među lepšim polom. Kad porastem biću i ja kao on.

Putujemo novim autoputem Miloš Veliki do Preljine. Pravimo kratku pauzu na ulazu u Čačak, kažu da je to uobičajeno sada jer na autoputu nema nijedne pumpe niti odmorišta. Dalje se vozimo preko Arilja i Prilika do Katića. Baza nam je hotel Logos. Tu nam se pridružilo još desetak učesnika, naravno među njima je bilo i muških koji su malo narušili idilu, ali moj pogled je svakako od tog momenta bio uprt samo na stenoviti vrh planine Mučanj. Jedva sam čekao polazak na stazu.
Ni pokušaj jednog od domaćih učesnika da nam dokaže da je Mučanj u stvari deo masiva Zlatibora i da se mi u stvari penjemo na najviši zlatiborski vrh nije mogao da promeni moje emocije, ne, ja danas ispunjavam svoju želju na koju sam čekao mnogo, mnogo godina.

Da ne bismo gazili asfaltnim putem prve kilometre do podnožja idemo minibusom, priznajem da sam u jednom momentu pomislio da mi je Branislav spremio iznenađenje i da će nas minibus dovesti na sam vrh. Ipak se to nije desilo, a nisam ni to pomislio nego se ta ideja lepo uklapa u ovu priču. Iz minibusa smo izašli kod poslednjih kuća do kojih vodi uizan asfaltni a kasnije makadamski put kojim prolaze i veliki kamioni, sudeći bar po jednom kojeg smo videli pored gomile isečenih drva spremnih za transport. Do vrha najvećim delom vodi makadamski put kojim terenska vozila stižu na nekih 500 m ispod vrha. Lepša strana staze su gotovo nestvarni pogledi na koju god se stranu okrenete. Uspon zaista nije zahtevan, čak i ja sa svojom kljakavom nogom (ovih dana mi dva najmanja prsta desne noge prave baš velike probleme) bez problema pratim tempo. Prsti na desnoj nozi me povremeno baš bole ali pomisao da ću uskoro izaći na vrh mi odvraća pažnju i potiskuje bol. Na samom završnom delu su dva vrha, na nešto nižem i potpuno golom, staza vodi preko livade udesno, je uređeni vidikovac saa platformom sa koje puca pogled na ceo svet. Do drugog, ujedno i najvišeg vrha planine, Jereninog grada vodi uska staza kroz šumu, uredno markirana. Vrh je na ostacima nekadašnjeg utvrđenja, i sa njega se pruža prelep pogled. Pogled za koji ne postoje pare da ga plate. Naročito ako vam je uspon na pomenuti vrh bila velika želja.

Odavno nisam imao takav osećaj kao kada sam izašao na 1534 metra visok vrh Mučnja. Siguran sam da bi mi bilo lepše u narandžastom društvu ali sada bar znam da je to mesto na koje ću morati da dođem ponovo. To nikako ne znači da mi nije bilo lepo u ovom društvu, to je svakako s obzirom na sastav grupe nemoguće. Naravno, i vodič je pravi, da nije tako ne bismo imali dan bez kiše iako su meteorolozi u svojoj prognozi davali kiši veće šanse nego nama. Uvek sam tvrdio da su i meteorolozi ljudi, greše kao i svi mi ostali.

Neki sanjaju Triglav neki Mon Blan, neki Himalaje, ja sam sanjao Mučanj. Svet je lep kada sanjamo, najlepši je kada dosanjate svoje snove. Ja sam svoj planinarski san dosanjao, dosanjajte ga i vi, da li za godinu ili dve, da li za pet ili deset, da li za 23, 24 koliko je trebalo meni, nije ni važno.

Branislav i njegovi Džepovi prirode nemaju kud nego da uđu u istoriju, istoriju jednog planinara u pokušaju, imaće ta knjiga koju ću da napišem jednom nekoliko poglavlja posvećenih značajnim ličnostima i dešavanjima u mom životu, jedno poglavlje rezervisali su pomenuti zbog Mučnja. Od mene veliko im hvala. Naravno, nadam se još nekim druženjima sa ovom ekipom.

Trek za stazu sam postavio na sajtu wikiloc