Protekli vikend proveo sam u mestu Kapošvar u Mađarskoj. Trkači iz ARK Tron sa Palića godinama unazad početkom februara učestvuju na polumaratonu koji se održava u sklopu Farsang karnevalsko-festivalskog vikenda. U minibusu sa njima mesto smo našli Ivan i ja kao planinari sa željom i namerom da nas dvojica vreme u Kapošvaru provedemo pešačući po obližnjim brdima i parku prirode Zselic.
Putovanje do Kapošvara je proteklo manje više po planu uz nešto duže čekanje na granici i na ulazak u sobe po dolasku u dom učenika gde smo bili smešteni ali to nije mnogo poremetilo moje planove za subotnje aktivnosti.
Za prvi dan odabrana je kraća varijanta, odlazak do Tokaji jezera. Staza većim delom prolazi kroz urbani deo grada pa smo se poštedeli prljanja jer je nakon naglog otopljavanja došlo do topljenja snega i leda pa ima dosta blata na zemljanim stazama. Ujedno, Ivan je tražio apoteku da kupi sebi lek pa smo spojili lepo i korisno. Prolaskom kroz centar grada koji je mnogo lepo uređen i održavan imali smo priliku da vidimo i karnevalsku povorku, potpuno vesela atmosfera u subotnje popodne. Na glavnom gradskom šetalištu bila su razna takmičenja zabavnog karaktera, svirao je orkestar neke vesele note, ponuda sa brojnih štandova je bila raznovrsna. No, stisnuti sa kratkim danom, valjalo je prepešačiti zacrtano do nekih pola šest nismo se predugo zadržavali nego smo nastavili ka periferiji grada.
Napuštamo asfalt, penjemo se uzbrdo, prolazimo pored starog vodotornja na kome je sada bezbroj satelitskih i drugih antena i prijemnika a koji dominira svojom visinom, ponovo smo na asfaltu, ušli smo u novo naselje, vidi se to po lepo uređenim dvorištima, novim automobilima pred svakom kućom, očigledno je da ovde žive oni sa većim životnim standardom. Kod poslednjih kuća se završava asfaltni put, počinje nagli spust u dolinu, sreća blato je još podnošljivo, prelazimo potok preko drvenog mostića i ubrzo izbijamo na put koji nas dovodi do jezera Tokaji. Jezero je još uvek zaleđeno, okruženo je šumom pa se i sunce teže probija do površine jezera. Nakon kraće dileme kuda dalje dogovaramo se da nastavimo biciklistićko pešačkom stazom kroz šumu. Dolazimo do asfaltnog puta u mestu Kaposszerdahely. Idemo nazad ka Kapošvaru, malo asfaltom malo tvrdim putem kroz naselje, gledamo da se ne ublatnjavimo jer je i sutra dan a valjalo bi da nam obuća ostane suva.
Ponovo smo u Kapošvaru, stazom kroz Cseri park se vraćamo na put kojim idemo do centra, biramo neke druge ulice za povratak da što više vidimo i doživimo u gradu. Stotinjak metara pre doma učenika je market Lidl gde završavamo pešačenje. Nepuna četiri sata hodanja i nešto više od 18 km sasvim dovoljno za prvi dan.
Trkači su imali svoj program, kako onaj obavezan, sastavni deo polumaratona (preuzimanje startnih paketa i sl.) tako i fakultativni koji je bio poprilično raznolik. Drugi dan boravka u Kapošvaru u pola osam ujutro krenuli smo sa namerom da prođemo deo staze u parku prirode Zselic. Ponovo prolazimo kroz grad, stižemo do železničke stanice gde postoji pešački prelaz iznad pruge, nailazimo na markacije koje dalje pratimo.
Staza vodi ka jezeru Torocskei to, prava oaza za ribolovce. I ovo jezero je još većim delom pod ledom, nigde nikoga nema, samo pas kod kuće čuvara jezera lavežom daje znak da nas je primetio. Ubrzo upadamo u blatnjavi deo puta, pretpostavio sam da će toga biti, šljapkamo, nekada nema gde nego mora u blato da se stane. Na jednom raskrsšću skrećemo sa pravog puta u nameri da zaobiđemo blato, no shvatamo da će nas taj put odvesti daleko pa improvizujemo silazak i ponovni uspon na pravu stazu. Posledice su vidljive, par momačkih ogrebotina po rukama, nogama i licu. To je cena povratka na pravi put.
Sledi najgori deo staze, nekih 3 km puta uz njivu, blato neviđeno, tek danas, kada sam analizirao kuda smo prolazili shvatam da smo mogli taj deo izbeći da smo išli drugom stazom pravo u selo Torocske gde smo inače bili u neuspeloj potrazi za prodavnicom, kafanom ili bar česmom da natočimo vodu. No, lako je biti general posle bitke.
Posle ružne i blatnjave deonice ulazimo u šumu, u najlepši deo staze, u srce Zselica kako ga inace nazivaju. Smenjuju se uzbrdice i nizbrdice sve do izlaska na greben gde se nalazi nadstrešnica sa klupama i stolovima za odmor. Na nadstrešnici tabla na kojoj je podatak da je od 2013. do 2015. godine za obnovu markiranja državne transverzale, postavljanje vidikovaca, klupa i stolova, pečata i ostalog uloženo bezmalo milion evra. Mnogo uloženo ali mnogo i urađeno, vidi se to gde god idem u poslednje vreme svugde neki novi detalji.
Nakon predaha sledi spust u selo Zselickislak mestimično takođe jako blatnjavim deonicama. Zapitao sam se par puta kako ljudi uopšte žive tu, kako dolaze do svojih kuća? Ni u selu Zselickislak nismo imali sreće da nađemo vodu pa smo nastavili dalje ka izvoru Četiri brata (Négytestvér–forrás) u nadi da je izvor aktivan i da ima vode. Bojazan je bila neopravdana, izvor ima četiri slavine, vode ima u izobilju pa smo na 3,5 km pre cilja konačno uspeli da napunimo svoje flaše vodom i utolimo žeđ.
Crvenom markacijom spuštamo se do puta pa polako stižemo do prvih ulica Kapošvara i do mesta gde je bio dogovoren polazak za Suboticu, parkinga kod kupališta Virag. Gotovo 27 km za šest i po sati pešačenja sasvim dovoljno da se i ovaj dan smatra potpuno ispunjenim.
Putovanje ka Subotici putem kuda smo Boris i ja vozili bicikle na putu za Balaton, još jednom sam preživeo sve one uzbrdice i nizbrdice. O atmosferi u busu, količini popijenih piva ne bih pisao, ipak sam ja bio samo gost na ovom putovanju.
Veoma zanimljivo i privlacno. Sve osim blata, ali s obzirom na lepotu prizora, mora se i nesto gorko progutati.
Katica Rajkov