Za mnoge najlepša planina Crne Gore, pristupačna i lako prohodna, sa gustim šumama, bogata vodama, Bjelasica je i ove godine krajem novembra i početkom decembra bila cilj grupi planinara koju je poveo Željko Dulić iz PD Vilina vodica. Barski voz u zimskoj varijanti što u prevodu znači da se na početnu kompoziciju iz Subotice kače dodatni vagoni u Novom Sadu i Beogradu i da sve to traje jako dugo, srećom nema veće gužve, smestili smo se u 4 dobro zagrejana kupea. Našlo se vremena i za malo spavanja pre dolaska u Mojkovac.
U Mojkovcu nas je dočekala kiša. Ajd što nas je dočekala, nego nije prestajala da pada celo prepodne. Nije nam bilo druge no po kiši krenuti ka našem cilju planinarskom domu Džambas. Do njega ima desetak kilometara, lagano uzbrdo, uglavnom makadamskim putem koristeći povremeno prečice, i sa jednim usputnim zadržavanjem kod porodice Božović. Stižemo u zagrejan dom, Mićo se potrudio da nam obezbedi dobre uslove. Popodne umesto za uspon na neki od obližnjih vrhova koristimo za sušenje opreme koja će nam trebati narednih dana.
Subotnje jutro, krećemo posle doručka na planiranu celodnevnu turu. U zakazano vreme su svi spremni za pokret (dobro, ne baš svi u zakazanih pola osam, ali koji minut kasnije). Željko polazi, mi za njim. Jasno i glasno nas je upoznao sa planom, ko nije spreman da ga prihvati ima priliku da se vrati dok još nismo daleko odmakli. U početku hodamo šumskim putem, nekoliko puta prelazimo nabujali potok. Prvu kraću pauzu pravimo kod katuna u Vragodolu, odatle krećemo strmo uzbrdo. Kako dobijamo na visini tako se i vremenski uslovi menjaju. Nailazimo na zonu snega, kako se penjemo još više sneg je sve dublji, povremeno i vetar dune tek da nas podseti da je vreme na planinama ćudljivo i promenljivo. Dostižemo visinu od oko 1900 metara, dalje idemo grebenom u pravcu Crne glave. Na prevoju ispod vrha pravimo predah u zavetrini, da se prezalogaji nešto pre uspona na sam vrh.
Staza do vrha zahteva dosta koncentracije i pažnje, klizavo je, svaki korak je odmeren. Na vrhu smo! Vidik skoro nikakav, vetar duva, nije baš za uživanje. Ali vrh je vrh, sreća, sreća, radost. Zastave za fotografisanje, u jednom momentu mi se učini da ima skoro više zastava nego nas 😛
Silazak istom stazom do prevoja pa onda dalje nizbrdo ka Ursulovačkom jezeru. Zastajemo na obali da se prikupimo. Sledi spontano grudvanje, ne zna se ko koga grudva, bitno je da smo zadovoljni i rasploženi. Zimski dani su kratki, mrak brzo pada, moramo dalje, bilo bi dobro da pre mraka stignemo do Šiškog jezera. Željko nas vodi samo njemu znanim stazama, malo gore, pa malo dole što deluje mnogo gore nego da idemo gore, bar za moja kolena 😀 . Ugledasmo jezero, pomislih već da je Šiško kad ono nije, jezero Ševarine se pojavi niotkuda, niko ga pominjao nije. Dok smo došli do obala Šiškog već je pao mrak. ostaje da nekada nekom drugom prilikom naidjem ponovo da ga vidim na dnevnoj svetlosti. Po mraku silazimo do katuna Vragodo odakle se nakon kraćeg predaha istim putem vraćamo do planinarskog doma na večeru. Skoro 12 sati na nogama, blizu 28 km sa preko 1500 metara visinske razlike u penjanju i niko da prizna da se umorio.
Nedeljno jutro je ponovo tmurno, hoće li ponovo kiša ili će sneg, dilema, ići ili sedeti ceo dan u domu? Pomeramo polazak na 9 sati, nas 14 kreće. Idemo na Mučnicu. Željko nas vodi stazom okolo, dužim ali blažim putem. Sneg sve jače pada, izlazimo na greben, sad već duva. Nema druge nego izdržati još malo, vrh je tu nadohvat ruke. Fotografija za uspomenu i bežanija na dole, strmo, po vlažnom snegu, ima i proklizavanja, srećom sve je bezbedno. Nailazimo na izvor Vilina voda. Zaista ništa nije slučajno na ovom svetu. Vraćamo se u dom, imamo dovoljno vremena da se osušimo i spakujemo pre polaska za Mojkovac.
Nakon ručka silazimo za Mojkovac, voz dolazi sa par minuta kašnjenja, uspevamo svi da se smestimo i utonemo u san sanjajući neke lepe snove.
