Praznični vikend smo iskoristili da uzvratimo posetu lazarevačkim planinarima koji su bili naši gosti početkom decembra. Putovanje vozom do Beograda, pa dalje do Lazarevca, sve po redu vožnje, malo sporo ali udobno. Ne možemo mnogo da se žalimo. Na stanici nas je sačekala višečlana delegacija koja nas je provela po Lazarevcu upoznajući nas sa gradom i radom planinarskog društva.
Najpre smo imali priliku da posetimo Modernu galeriju, zatim Spomen kosturnicu Kolubarske bitke u crkvi sv. Dimitrija gde smo imali priliku da čujemo i priču o ovom istorijskom dogadjaju i to baš na Dan državnosti Srbije. Bili smo i u klupskim prostorijama u sportskom centru Kolubara, parku Kamengrad i kafani „Madžo“ omiljenom sastajalištu lazarevačkih planinara. Sve u svemu četiri sata u Lazarevcu je brzo prošlo, oprostili smo se sa delom ekipe koji je ostao u Lazarevcu a petočlana grupa je pošla sa nama na železničku stanicu gde smo nastavili putovanje do Drenovačkog kika.
Već je bio mrak kada je voz stigao na stanicu. Preostalo nam je samo da dodjemo do planinarske kuće koja je udaljena nekih 4 kilometra od stanice. Laganim koracima smo za nekih satićak vremena stigli na odredište na visinu od nekih 800 metara. Kuća zagrejana, domaćinski održavana, pravi planinarski kutak u divnom prirodnom okruženju negde na pola puta izmadju Povlena i Maljena baš iznad tunela kojim tutnji voz na pruzi za Bar. U prijatnom druženju brzo smo se dogovorili o planovima za sutrašnji dan.
Subotnje jutro iako maglovito bilo je lepo za pešačenje, na većem delu staze kojom smo hodali je bilo snega. Naš cilj su bila Taorska vrela udaljena nekih 9 km od našeg smeštaja. Nismo žurili, laganim korakom smo savladjivali kilometre. Uz jednu pauzu kod seoske prodavnice do vrela smo stigli na tri i po sata, obišli ovo zanimljivo mesto koje je i u ovim zimskim uslovima lepo. Nastavili smo obalom Skrapeža tragajući za pogodnim mestom za prelazak reke. Kada smo naišli na mesto gde je ona najplića i najuža uspešno smo se prebacili na drugu obalu. Nastavili smo ka selu radanovci gde se nalazi spomenik Žikici Jovanoviću Špancu. Malo smo predahnuli, do kraja nam je ostalo manje od 6 km, nije bilo potrebe za žurbom. Stigosmo do lovačke kuće, od nje ima još oko 3 km putem kojim smo jutros došli.
U domu spreman čaj i ručak, zaista smo bili ugošćeni carski. Ostatak dana razmenjujemo iskustva, teme i dileme iz raznih oblasti su na meniju sve dok nas san ne savlada. A baš smo daleko otišli sa pričom.
Ni nedeljno jutro nije bilo drugačije od subotnjeg bar što se vremenskih uslova tiče. Tmurno i maglovito. Ali raspoloženje je na zavidnom nivou. Domaćini pojačani „drugom Rajom“ lazarevačkim. Hm, da vidimo sad koji Raja je „bolji“. Mada ja već znam da je svaki na svoj način dobar ili loš, kako se uzme 🙂
Spuštamo se ka železničkoj stanici Lastra, prolazimo ispod vrha Drenovački kik, hodamo putem, natovareni rančevima koji nisu mnogo lakši nego kada smo pošli jer su nas ljubazni domaćini sprečili i dobroj meri da potrošimo svu hranu koju smo poneli. Penjemo se na Ivlje, nakon toga kreće spust. Najpre kroz šumu, potreban je oprez, ovde već nema snega, dosta je klizavo. već se čuju vozila koja tutnje putem, tu je i pruga na vidiku ali smo još visoko, treba se još spustiti nekih 200 metara niže do potoka Klokočevac. Jedan strmiji detalj i konačno smo u dolini potoka. Idemo uz potok, stanica je na drugoj obali, trebalo bi preći na nekom zgodnom mestu. Drug Raja lazarevački, da ne bude zabune, smišlja pakleni plan. Vodi nas i dalje obalom gde se staza provlači kroz zakržljalu šumu, skakućemo s kamena na kamen, stanicu nikako da ugledamo. Ponovo sledi kratak uspon, gledamo na sat, nemamo još mnogo do polaska voza. Konačno se na vidiku ukazuje stanica, još samo da nadjemo most i tu smo.
Prelazimo most, penjemo se do stanice, desetak minuta ima do dolaska voza, zaista smo iskoristili svaki minut onako kako najviše volimo. Do Beograda putujemo stojeći, vagoni su prepuni putnika, svi se vraćaju u Beograd, sutra je radni dan. Nema veze, i to je život.
Hvala Lazarevčanima na pozivu i lepom prihvatu i druženju ova tri dana. Nadamo se da će biti još prilike da se sretnemo.
