Godina 2018. se približila samom kraju. Godinu 2018. bih mogao pamtiti po mnogo čemu, ipak pamtiću je po narandžastoj boji udruženja koje je osnovano na samom početku godine, udruženju Poželi želju.
O razlozima nastanka udruženja odnosno prestanka planinarske karijere ne bih mnogo, dosta toga se već zna, a i sam sam ostavio ono što je bilo iza sebe a okrenuo se onom što se nalazi ispred mene.
Koliko je osnovanje udruženja donelo lepih trenutaka isto toliko, ako ne i više, bilo je mučnih i teških momenata u prvim mesecima ove godine. No, kao što rekoh, okrenuo sam se onom što je ispred mene a sve ono i sve one koji su bili uzročnici ružnih momenata zaboravio. Ako ništa drugo shvatio sam ko je kakav čovek.
Od 10. januara kada smo se okupili nas osmoro da popričamo o osnivanju jednog udruženja koje bi bilo ono što bi nama koji smo imali nešto drugačiji pogled na stvari oko nas, pa do današnjeg dana stvari su se odvijale i razvijale gotovo neverovatnim tokom.
Svestan sam bio svog značaja u radu planinarskog kluba u prethodnih 15 godina, svestan činjenica da su mnogi članovi bili učesnici isključivo akcija koje sam ja organizovao, ipak nisam verovao da će moja inicijativa za osnivanje udruženja pobuditi toliku pažnju i da će se stvari odvijati na ovakav način.
Ako veliko interesovanje za prvo predstavljanje udruženja mogu pripisati radoznalosti i znatiželji kako onih koji su hteli postati članovi tako i onima koji su došli samo da vide ko je sve to došao, ko potpisao pristupnicu, ko je koga još sa sobom poveo, ako interesovanje za Bartinu i Seksard mogu pripisati sada već nekoj vrsti tradicije odlaska u Mađarsku na kuvano vino i pešačenje lepim predelima u post novogodišnjem ambijentu, onda je sve ono što se posle desilo ipak bilo veliko iznenađenje za mene.
Broj članova je vrlo brzo premašio sto, akcije su se nizale jedna za drugom, broj učesnika na njima je ponekada bio neverovatno veliki, sve je pomalo ličilo na bajku, bar meni, koji sam uvek oprezan i možda pomalo skromniji nego što bih trebao biti.
Sastanci upravnog i nadzornog odbora, jer prećutno svi smo mi u istom košu iako statutarno imamo različitu ulogu, više su ličili na druženja u nekom kafiću ili neku sedeljku u nečijem domu. Razumevanje, podrška, zajednički napor da se stvari usmere na pravi put su još više ojačale poziciju udruženja pa su akcije znale biti rasprodate i mesecima unapred. Sastanci sa članstvom su periodično imali edukativni karakter, nekada radni, nikada smaračko napadni pa je i broj prisutnih uvek bio tu negde oko pune sale MZ Dudova šuma sa kojom smo lako postigli dogovor oko korišćenja sale za naše potrebe.
Teško je izdvojiti od svih aktivnosti onu koja je na mene ostavila najjači utisak ali ako bih morao onda bih svojevrsnu top listu skrojio na sledeći način:
5. mesto: Ne prljaj, nemaš izgovor (radna akcija čišćenja Subotičke peščare povodom Dana planete zemlje 22. aprila sa oko 160 učesnika)
4. mesto: Severnobanatska tura (zbog uboda pčela, kiše kao iz kabla i muzeja Žeravica, akcija sa 59 učesnika)
3. mesto: Petak 13-ti (sa 97 učesnika, samo zato jer je sunce zašlo baš kada je trebalo)
2. mesto: Memorijal Mihajlo Kampoš (sa 250 učesnika, jer smo pokazali da se sećanje na jednog od nas nikada ne sme staviti u drugi plan)
i naravno 1. mesto: Rtanj i Južni Kučaj jer odavno nisam vodio grupu koja je bila toliko puna pozitivnih utisaka da mi je to bilo nestvarno, jer smo se svi popeli na vrh planine, jer smo mogli ostati bez čistača a ipak nismo.
Naravno sve su aktivnosti bile izuzetne, sa velikim brojem učesnika, pozitivnom atmosferom kakva se samo poželeti može.
Ostalo je još mnogo toga što nije stalo u ovu godinu, nešto nismo stigli, nešto nismo mogli, možda ponešto nismo ni znali. Znam samo da sam posle dugo, dugo vremena ponovo dobio inspiraciju i motivaciju, da sam okružen iskrenim i poštenim ljudima pa će i realizacija do sada nerealizovanih ideja biti lakše ostvariva.
Svima koji su bili u narandžastom ove godine želim srećnu i uspešnu narednu, novu, 2019. godinu.
