Zašto Iverak? Na sebi zadati izazov da pronađem neku planinarsku destinaciju do koje može se stigne i vrati isti dan Iz Subotice a da to nije Fruška gora odgovorio sam sa obroncima Cera, sa Iverkom. Do podnožja Iverka ima oko 230 km, nije ni to malo ali se sve može postići ako za to ima volje. A volje i želje u udruženju Poželi želju ima na pretek. Na Iverku, na vrhu Debeli rt sam bio jednom sa Novosađanima, sa Naftašima kada smo bili na Ceru ali smo se dotakli i Iverka i njegovog najvišeg vrha Debeli rt. U sećanju mi je sam vrh i polazna tačka od crkve u Trbosilju, sve ostalo mi nikako nije nadolazilo u glavu, ničega da se setim, tako je to kod mene, da nema fotografija i pisanih beleški teško bih se još nečega setio. Nema ni mnogo novih informacija na internetu, još manje ima trekova, pronašao sam svega jedan koji mi je bio vodilja za planiranje trase uz mapu pešačko-biciklističke staze Cer i Iverak koji sam pronašao na jednom sajtu. Dakle blizina i dosta nepoznanica što je za mene uvek izazov, bile su stvari koje su prelomile u korist ove destinacije.
Na meni dostupnim topo kartama se jasno vidi da grebenom planine vodi put, kolski, da sa planine ima nekoliko puteva koji vode ka selima u podnožju. Sve se to vidi i na pešačko-biciklističkoj karti koju sam pronašao na internetu. Dvoumio sam se samo malo oko toga da li da idemo od istoka ka zapadu ili obrnuto i da li da završimo akciju u Jadranskoj Lešnici ili negde drugde. Opredelio sam se ipak za opciju da početna tačka bude crkva u Trbosilju a završna u centru Jadranske Lešnice., dakle od istoka ka zapadu. Presudio je odluci i tekst iz nekih dnevnih novina u kome se Jadranska Lešnica opisuje kao selo sa najviše neženja. Pomislio sam da bi to mogla biti dodatna atrakcija, bar za neke učesnice, članice udruženja.
Putovali smo od Subotice preko Novog Sada i Šapca do Trbosilja gde smo stigli za manje od četiri sata uz jednu kratku pauzu. Bilo je tačno 9.40 sati, onoliko koliko sam i napisao u planu akcije. Početna tačka pešačenja je kod crkve sv. Trojice odakle polazimo asfaltnim putem i vrlo brzo ga napuštamo, skrećemo ulevo gde na jednom stablu ima markacija i tekst Iverak. To je to što nam treba. Dalje se samo prati put koji se lagano penje. Ovaj deo puta je markiran, oznake nisu česte ali su dovoljne da se uz njihovu pomoć može stići do samog vrha. Nema mi mnogo opcija za skretanje na neke druge staze i puteve, možda svega 3 ili 4 takva račvanja ali su sva takva mesta dobro označena. Jedini problem je visoka trava, mokra od kiša koje su padale u prethodnom periodu, polegnute grane koje smetaju pri prolasku. No, nismo mi svileni da nam svašta smeta.
Markirana staza vodi do vrha, nas je preko 40 i ne možemo ni svi stati na prostor koji ima naziv Debeli rt i visinu od 426 metara. Nekako se zbijamo na vrhu i pravimo kolektivnu fotografiju za uspomenu. Silazimo, srećemo jednog čoveka koji sakuplja pečurke. Poklanjamo mu bedž udruženja, da zna sa kim se imao susret u šumi, a on nama poklanja priće o nekim zanimljivostima sa Iverka. Vremenske prilike nam idu u prilog, malo jeste sparno ali ne bi bilo zanimljivo da je sve idealno. Staza postaje sve šira i čistija, šumski je to put posut šljunkom, većim delom se sada spušta ali ima i poneka blaža uzbrdica, to su staze kakve najviše volim, imam utisak da bih ceo dan, pa i dva ako treba mogao hodati bez da se umorim. Biće ovo jedan topao junski dan, tako je to uvek kada je vodič dobar u nedelji koja prethodi akciji. Hiljadu puta dokazano.
Hodali smo tako grebenskim putem sve do mesta koje je na karti označeno kao Golo brdo. Skoro neprimetna stazice desno vodi nas sa grebenskog puta nadole ka Jadranskoj Lešnici. Pomalo je klizavo, pomalo strmo, na nekim delovima je to izraženije, srećom postoji alternativno rešenje koji metar desno od staze, pa se bezbedno svi spuštamo u Lešnicu. Pogled na prve kuće, prljavština, zapuštenost, pomalo smo razočarani svi, verovatno najviše one učesnice koje su čitale tekst o neženjama iz ovog mesta. Možda nam je sada jasnije zašto ih je toliko, ko će ga znati. Uočavamo naš autobus koji se crveni u centru, tu smo u centru Jadranske Lešnice.
Na putu ka kući zastajemo još kod spomenika u Tekerišu, samo da se slikamo, na pet minuta. Moramo da ispoštujemo radno vreme vozača a pred nama je još jedan izazov, Platičevo i pljeskavice. Po mom običaju kupujem dve, jednu za sebe, drugu za one koji nisu mogli sa nama, samo da pokažem koliko mislim na njih.
Ulazak autobusa u Suboticu nas vraća u surovu realnost. Sutra je novi dan, za većinu nas radni. Idemo u nove pobede. Radne. Do sledećeg vikenda i neke nove avanture i ispunjenja nekih novih želja.
