Svega ovoga ne bi bilo da je Pera bio manje radoznao

Naravno da naslov nema nikakve veza sa ovim što ću sada da napišem. Ali, zvuči kao da ima. Planirani obilazak dela Niške transverzale je predvidjen kao poslednja akcija u 2012. godini, možda i poslednja akcija za neko duže vreme od strane vodiča koga pojedinci nazvaše Zloki, potpuno neosnovano i nezlonamerno da se razumemo. Tako je i ovaj put Zloki spremio dve laganice, uspon na dve ne previše atraktivne niti zahtevne planine, bar je tako na prvi pogled delovalo, uspone na vrhove Seličevice i Kalafata. To su ujedno i kontrolne tačke već pomenute transverzale. Udoban i komforan smeštaj u centru NIša kod ljubaznih domaćina Mime i Vukana samo je dodatno učinio da ova akcija bude zaista prilagodjena svim kategorijama. Jedini nedostatak je bio ponedeljak, Sv. Nikola, slava mnogih pa tako i dela planinarske populacije koji su zbog priprema bili sprečeni da podju sa nama na akciju. No koga nema bez njega se može i mora. Nakon nekoliko otkazivanja, moram reći nekih i bukvalno u minut do polaska, grupica od 15 planinara naoružanih osmesima i vedrim raspoloženjem je krenula put Niša.

Putujemo vozom sa kašnjenjem u granicama tolerancije, presedamo u Beogradu, u vozu mesta ima za sve, ništa nam ne pada teško, vidim već biće ovo dobra akcija. U Niš stižemo u tri sata posle ponoći, Vukan nas čeka na stanici, nije morao ali ajde, hvala mu. Petnaestak minuta hoda do smeštaja, taman da se noge malo protegnu posle desetak sati sedenja u vozu. Sobe zagrejane i previše, za one zimogrožljive, niko ne sme biti nezadovoljan posle ove akcije. Zbog kašnjenja pomeram jutarnji polazak na akciju na 8.30, no svi su već orni za polazak u osam. Šta je surovi vodič! Na gotovo neverovatnih plus 14 Celzijusovih ulicama Niša krećemo ka Seličevici, planini koja se nadvila nad gradom sa južne strane i na čijem vrhu se vidi televizijski repetitor. Najviši vrhu je Velika Tumba 902 m/nv. (kasnije sam saznao da se vrh zove i Ibrovica! Stvarno se čovek uči dok je živ.

Vremenski uslovi su povoljni, vidik dobar. Na početku malo jači uspon. Fotoaparati imaju posla, sa uzvišenja puca vidik na grad Niš i okolne planine. Uskoro se nad nama nadvijaju oblaci, miriše na kišu, no nadamo se da će nas zaobići. Pravimo pauzu kod Markovog kalea, doručak za one koji to nisu obavili pre polaska na stazu. Prilika da se kolekcija zajedničkih fotografija uveća se naravno ne propušta. Nastavljamo dalje, postoje markacije, Tales je to odradio kako treba, vraćamo se na stazu i ulazimo u šumu. Ubrzo počinje kiša, ipak nas nije zaobišla. Promena vremenskih prilika ne uspeva da poremeti dobro raspoloženje medju nama. Po onoj narodnoj da pametniji uvek prvi popušta kiša  ubrzo odustaje od daljeg padanja. Ponovo smo pobedili, kao i uvek. Rezultat ćemo saznati tek u ponedeljak u dva sata posle ponoći.. Nastavljamo da se penjemo kontinuirano, nekih vidika nema ali iskreno nisam ih ni očekivao. Da je Seličevica neka atrakcija bila bi u ponudi planinarskih vodiča, ovako samo pojedinci, zaludjenici i pravi zaljubljenici željni novih saznanja joj kreću u pohode. Nakon predjenih 15 km dostižemo visinu od 800 metara, po putokaznim tablama predstoji nam još sat vremena do vrha. Ubrzo se već jasno vidi antena na vrhu. Stižem medju poslednjima na vrh, pojavljuje se i čuvar objekta sa napomenom da je fotografisanje objekta strogo zabranjeno ali je dozvoljeno fotografisanje na vrhu gde je i postavljena tabla sa nazivom i visinom. Oberučke prihvatamo ponudu.

Malo sam zbunjen nazivom Ibrovica, ne sećam se da se do sada naišao na taj podatak. No, ni to nam ne smeta, ispenjan je još jedan vrh, još jedno zajedničko fotografisanje za rubriku sećanja. Tu su i pečati transverzale naravno. u nastavku markirana staza se strmo spušta do izvora gde planiramo kraću pauzu. Ta kraća se pretvorila u malo dužu zbog već pomenute radoznalosti pomenute u naslovu. Da se ostatak grupe ne bi preterano ohladio puštam ih da krenu ka selu Vukmanovo, Isidor ima trek u svom GPS-u a i Vukan je sa nama, dok ja čekam radoznale da se vrate sa istraživačkog poduhvata. uspostavljamo vezu preko mobilnih telefona te se dvojica istraživača ubrzo vraćaju, zadatak su uspešno obavili i krećemo i mi za ostatkom grupe praćeni novim kapima kiše. Sreća kiša se zadržava u višim predelima a mi hvatamo priključak za grupom i vijugavim putem se spuštamo ka selu. Na jednoj raskrsnici markacija se odvaja udesno, razmišljam verovatno su neki pošli ovuda, nisu bili dovoljno koncentrisani kada sam rekao da se ide samo putem, neće to valjati. Na sreću nisu daleko odmakli, naišli su na založenu vatru i grejali se čekajući me sa ostatkom grupe. Nakon uspostavljene veze putem telefona se vraćaju na pravi put. Svi zajedno silazimo u selo Vukmanovo, neki su već popili pivo, Niško za 36 dinara ispred prodavnice, kako to već planinari rade i jeli pa se već smrzavaju. Do dolaska autobusa ima dovoljno vremena da potražim početak ili kraj sela, da se fotografišem kraj table sa nazivom sela, istu pronalazim vrlo brzo. Punih 26 godina je prošlo od kada sam saznao za selo sa ovim imenom i dana kada sam do njega stigao. Neke se želje ispune pre, neke kasnije.

Autobusom se vraćamo u Niš, poseta Ćele kuli uz stručnog vodiča tek kao argument da Zloki i nije tako loš kao što bi se iz nadimka dalo zaključiti. Kiša nas sad ne štedi, pljeskavica usput za večeru i dvadesetak minuta pešačenja do Tašane i toplih soba. da ugodjaj bude potpun tu je i pasulj kao iznenadjenje večeri. Ne odbija se iako je 300 gr pljeske već zauzelo svoje mesto u mom stomaku. Malo priče i umor polako pobedjuje, kiša pada, ništa od noćnog provoda. Ajmo mi na spavanje. Sutra je novi dan.

Mapa i tracklog kao prilog je neizostavni deo svakog putopisa.

Nedelja, 18. decembar, svanuo je novi dan. Već u 06.30 krećemo na autobusku stanicu. Hvatamo bus za Knez selo. Vedro, prohladno jutro, idealno za planinarske aktivnosti. Zbog toga smo i došli. Od okretnice staza se penje celo vreme, što smo više sve nam se više čini da ćemo imati prilike da osetimo čari prvog snega ove zime. Kod uredjenog izletišta Gradac ulazimo u četinarsku šumu, ubrzo srećemo lovce koji love divlje svinje. Mirne planinare ne diraju, srećom!

Sneg se već jasno uočava. Sreći nigde kraja, zaista predivan dan kakav se samo poželeti može. Poranilo se jutros, mnogi nisu doručkovali pa su posle sat vremena počeli prvi vapaji za pauzom. Da opovrgnem nadimak naravno da sam dao pauzu za doručak kod lovačke česme ispod samog Kalafata. Usledilo je još jedno iznenadjenje, Livijin rodjendan. Rodjendanska pesmica, kiflice i čestitanja. Baš lepo proslaviti rodjendan na ovakvom mestu i u ovakvim okolnostima. Srećan rodjendan još jednom! Nastavljamo ka vrhu delom stazom delom prateći samo trek, gazeći osušene grane i lišće pokrivene snegom. Verovatno je kod nekih proradio crv sumnje, gde nas sada ovaj vodi? Ponovo smo na stazi i ubrzo na vrhu Kalafat. Zajedničko fotografisanje, impozantna je cifra ispenjanih vrhova za ovih nekoliko godina, većina sa istim ljudima. Šta znači obostrano poverenje!

Planinski vrhovi su različiti, sa nekih puca pogled, neki su u gustoj šumi, na nekima je grupa veća na nekima manja, neki su osunčani, neki u gustim oblacima, na neke se penjemo leti, ne neke zimi ali na svima su i svima su samo osmesi na licima i zadovoljstvo što smo baš tu i baš sada. Tako je i na Kalafatu. Bez razlike. Divni zimski ambijent oko nas, nastavljamo ka Kameničkom visu. Hodamo brže od planiranog, pošto smo vezani za prevoz moram stalno da vodim računa o tome. Zbog toga me neki i smatraju za surovog. Ali ništa bez red, rada i discipline. Stižemo na Kamenički vis, imamo dovoljno vremena da predahnemo, da posedimo 45 minuta, popijemo čaj ili kuvano vino, već ko šta preferira. Očarani smo svime vidjenim. Snega više nema, sad je prolećni dan, sunce nas obasjava i još nam više podiže raspoloženje. Još jedna draž planinarenja. Nastavljamo markiranom stazom do skretanja ka nedavno podignutom krstu iznad sela Kamenica. Vraćamo se na markaciju, spuštamo se do izvora Dabilo.

Preostaje još samo silazak do sela, u pola jedan je autobus, nadamo se da nećemo zakasniti. U 12.27 smo svi u selu, autobus stiže za koji minut, zaista maksimalno iskorišćeno vreme koje smo imali na raspolaganju. Stižemo i do Tvrdjave, dobijamo pečat i žurimo u smeštaj. Pakovanje i polazak na stanicu. Voz stiže sa 20 minuta kašnjenja i ledenim vagonima. Eto ništa nije i ne može da bude savršeno. Još jedna čar planinarenja. No iskupila se železnica već prilikom presedanja u voz za Suboticu, doduše nije naša nego madjarska, topli i čisti vagoni, iskreno ja sam zaspao odmah po polasku voza a probudio se na 20 minuta do Subotice. Šta sam sanjao, e neka ostane mala tajna. Imam i ja još uvek nedosanjane planinarske snove. Uostalom i Vukmanovo i Kalafat su sanjani pre mnogo, mnogo godina! Možda se i ovi ostvare za nekih dvadesetak godina!

Mapa i tracklog

Više fotografija sa ove akcije na fotogaleriji