Stara planina za jubilej

Moje prvo višednevno putovanje ove godine zamišljeno i planirano je tako da to bude putovanje kojim ću obeležiti prvih 30 godina aktivnog boravka u prirodi sa akcentom na aktivnosti u planinama s obzirom da sam 8. maja 1993. godine završio svoj prvi Fruškogorski planinarski maraton u dužini od 56 km. Na pitanje zašto baš Stara planina ima više odgovora ali ja bih sada rekao samo jedan, zato što je uvek zanimljiva i atraktivna.

Pripreme i nisu bile nešto obimne i složene, još u decembru prošle godine sam našao smeštaj u selu Crni vrh, Vila Bajka radi i sa vaučeriima koje daje Ministarstvo turizma, cena noćenja je sasvim prihvatljiva, lokacija je dovoljno dobra. Staza za pešačenje i planinarenje ima na pretek, neke sam već poznavao i prošao, neke nisam, te meni nepoznate su me najviše privlačile. Prvobitna ideja da se putuje samo sa 20 ljudi je promenjena na 20 + 8 i uz dva vozača to bi taman bilo 30 ljudi za 30 mojih godina, simbolika potpuna. Nažalost na dan polaska jedan učesnik odustaje iz zdravstvenih razloga pa od simbolike nema ništa,

Na put smo pošli u utorak 9. maja. Putujemo autoputem do Paraćina pa dalje magistralom ka Zaječaru, prolazimo ispod Rtnja koji ne vidimo od guste magle. Od Boljevca idemo preko Bučja ispod Tupižnice do sela Stogazovo. Ovaj deo puta je bio pun krivina sa gustom maglom koja je otežavala vožnju. Srećom saobraćaja na tom putu ima vrlo malo. Konačno smo stigli u Stogazovo. Uskim ulicama stižemo do jednog proširenja gde možemo da se parkiramo. Na zidu kuće je mapa sa stazom koja vodi kroz klisuru Ždrelo do vidikovca na stenama koje zovu „srpski Meteori“. To je to što smo tražili. Idemo da malo protegnemo noge, staza je kružna ali mi ćemo samo do krsta i nazad istim putem. Dovoljno za razmrdavanje posle dugog sedenja u busu i kombiju. Staza je kratka ali je u potpunosti ispunila moja očekivanja. Idealna za svratiti usput ako se ide na tu stranu.

Nastavljamo dalje. Sledeća destinacija je Knjaževac. Vreme je za ručak pa tragamo za pogodnim restoranom. Nekako nailazimo na jedan koji nam se čini prikladnim. Kafana kod Saše je mesto gde smo se najeli, doduše imali smo vrlo malo vremena da na miru pojedemo sve što smo naručili jer kada se ode u kafanu onda se sve radi polako i natetane pa su nas i konobari tako uslužili, ko nam je kriv kada im nismo rekli da mi malko žurimo. Uglavnom, kafana je prava, hrana nije loša, cene su onako, neki drugi put ćemo sa većim užitkom ručati. Sada žurimo, čeka nas Stara planina. No, pre Stare planine posetili smo i jednu staru crkvu, srednjevekovnu, „srpski Notr Dam“. U pitanju je Bogorodična crkva iz XIV veka u selu Donja Kamenica. Osim ove crkve selo ima i prodavnicu gde osim osnovnih kućnih potrepštima možete kupiti i lepe lončiće, emaljirane. Naravno, ako dobro razgledate ponudu što ja nisam učinio. Ali bar znam za sledeći put. Osim toga prodavnica je i mesto okupljanja lokalnih pivopija od kojih možete saznati sve što vas zanima o dešavanjima u selu i okolini.

Još malo vožnje i tako stigosmo mi na Staru planinu u vilu Bajka. Uredne, čiste i zagrejane sobe, restoran sa vrlo pristupačnim cenama. Naša staroplaninska bajka mogla je da započne. Naravno posle prespavane prve noći u Bajci. No, pre spavanja saznajem da su nam na pumpi umesto dizela sipali benzin. Hm, može biti problema, da ih sprečimo moramo ponovo na pumpu a najbliža je u Pirotu. Zbog toga menjamo plan, sutra idemo u Temsku a vozač će produžiti do Pirota do prve pumpe.

Tako je i bilo. U sredu ujutro zaputismo se u Temsku. Usput u Kalni proveravamo ponudu u dve prodavnice. Ja sam zadovoljan ponudom. U jednoj ima i pepsi twista. Napuštamo vozila u Temskoj, naša namera je da odemo do vidikovca Tumba. Imao sam dilemu da li ići asfaltnim putem uz desnu obalu reke ili zemljanim putem kraj leve obale, ovaj prva opcija je nudila posetu manastiru sv. Đorđe i vodopadu Bukovački do, ona druga opcija je imala za mene nepoznanicu, prelazak Rudinjske reke, pritoke Temštice. E sad, ko radi taj i greši, ko ne radi ne može da pogreši. Naravno da sam pogrešio, odabrao sam stazu uz desnu obalu asfaltnim putem. Sve je bilo lepo i lagano do vodopada Bukovački do.

Nakon posete vodopadu spuštamo se prateći stazu i trek do obale, Temštica je puna vode i mesto gde se po opisu i treku treba preći na drugu obalu baš i nije toliko bezazleno kako se opisano. Malo je reći da sam razočaran, pre svega u sebe i svoju nedovoljnu pripremljenost za nepredviđene situacije. Komandujem povlačenje. Nova greška. Samo kilometar dalje asfaltom je označena staza od HE Temac ka Tumbi. To saznajem kada sam se vratio u smeštaj, nažalost interneta nije bilo na obali reke pa se nisam najbolje snašao.Na sve to stiglo je još i saznanje da smo levom obalom mogli bez problema preko Rudinjske reke koja je široka dva koraka.

Da toga dana ne bude sve crno pobrinuo je vodopad Bigar. pri povratku za Crni vrh iz Temske, par kilometara pre Kalne nalazi se odmorište odakle se kreće u obilazak vodopada i njegovih slapova. Već sam vodopad vidljiv sa puta ostavlja lep utisak ali posle kratkog uspona ka manastiru (do koga ja nisam ni stigao) nailazimo na Bigrove slapove sada u punom sjaju, pune vode koja se preliva i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Mala ali slatka satisfakcija za promašaj sa Tumbom. Utehu sam pronašao u Kalni u gore pomenutoj prodavnici gle ima pepsija sa limunom. Kako smo se nadali dobro smo se i udali. Sutra je novi dan i novi izazovi.

Posle stresne situacije sa gorivom i hepienda na kraju vozaču Jonu ipak dajemo slobodan dan u četvrtak. Mi biramo pešačenje kružnom stazom koja započinje u neposrednoj blizini našeg smešteja. Staza vodi kraj asfaltnog puta pa ga uskoro napušta i kreće uzbrdo ka strogom rezervatu prirode Golema reka. Dok sam uživao u lepoti rečnog toka razmišljao sam samo o mozgovima koji su imali nameru da ove reke strpaju u cevi. Zaista ne razumem potrebu da se ovakva lepota uništava a sve radi nekog profita kao da je sve u novcu i kao da će taj novac učiniti nekoga srećnijim više nego što će druge činiti nesrećnim ako im se unište staništa. Huk vode, lep dan, dobra vidljivost, mi svi srećni što smo dobili priliku da budemo gde jesmo.

Kilometri jedan za drugim ostaju iza nas dok higamo ka Preslapu, prvom od dva vidikovca na ovoj stazi.. Sa Preslapa se vidi greben planine kuda ćemo sutra na Midžor. Nastavljamo dalje, kratkotrajna sitna kišica nas sustiže kod drugog vidikovca koji se zove sv. Jovan. Tako je to sa kišom u planini, pojavi se niotkuda i ničim izazvana tek da nas podseti da se na planini vreme brzo menja nekada i po nekoliko puta na dan. Zadovoljni stižemo u naš smeštaj gde provodimo popodne svako na svoj način. Sve u isčekivanju sutrašnjeg uspona na Midžor. Tako prođe i četvrtak.

Petak je bio dan za uspon na Midžor. Nije nas dočekalo jutro koje obećava lep dan a ni prognoza za ostatak dana nije bila ništa bolja. Ipak krećemo sa namerom da ne odustanemo. Vozimo se do hotela i planinarskog doma pod Babinim zubom odakle kreće obeležena staza duga 8 km sa oko 600 metara uspona do Midžora. Idemo, magla, malo kiše, malo vetra, pa tako na smenu. Staza vodi pored ili preko kota Vojvodin venac 1671, Žarkova čuka 1898, Tupanar 1955 do ispod grebena odakle se strmo penje na vrh na visini od 2169 metara, na vrh Midžor. Što smo više to je vetar snažniji, ima i snega ali je staza prohodna. Vidljivost gotovo nikakva. Jedan za drugim izlazimo na vrh, retko ko se zadržava duže od vremena potrebnog da napravi fotku ili dve i već beži nadole, beži od udara vetra koji one lakše može i da oduva u neželjenom smeru.

Opet je planina pokazala svoju ćud i svoju nepredvidivost. Bez obzira na ove nikakve uslove ostaće ovaj uspon u dugom sećanju svima. I onima koji su po prvi put bili na Midžoru i onima koji su ga već više puta ispenjali. Vremenske prilike su se tek nešto malo popravile taman kada smo završavali pešačenje. kako god bio je to jedan dan za nezaborav.

Subota je za mene bila kao za učesnika popravni u avgustu. Iskoristio sam priliku da se bolje pripremim i da nađem sigurniju stazu do vidikovca Tumba. Realno, nije to ni bilo teško, samo je trebalo pogledati na kartu a ne praviti se mnogo pametan. Posle duge i dosta naporne vožnje ponovo smo u Temskoj, vozilo se pored manastira do vodopada Bukovački do i još malo napred. Parkiramo naša vozila kraj puta na mestu gde se uzan i istrošen asfaltni put spušta ka HE Temac. Tim putem se spuštamo do mosta kog prelazimo i krećemo na malo žešći uspon do stena. Onda malo laganijom i ravnijom stazom uz poneki detalj gde treba malo više koncentracije dolazimo do ispod samog vidikovca. Odustajemo od one duže i blaže staze koja vodi do vidikovca već se strmom stazom penjemo naglo gore do putokaza koji nas nepogrešivo usmeravaju na pravo mesto.

To je to, stigli smo na naš željeni cilj, vidikovac Tumba. Koje olakšanje, koja sreća. Koja satisfakcija. Nikada sebi ne bih oprostio da nisam ovde stigao. Malo sunčanja i malo fotkanja pa idemo nazad, čekaju nas još toplodolski vodopadi, bar neki od njih. Iako su dani sve duži nikada nisu dovoljno dugi za sve ono što bismo želeli videti.

Topli do, malo mesto koje se sve više okreće turizmu. Vidi se to i po objektima koji se grade ili su već sagrađeni. Spremni za start krećemo ka verovatno najlakšem i najbližem vodopadu, ka Grujinom vodopadu. Ideja mi je da u povratku posetimo još Donji Piljski vodopad. Hodamo širokim kolskim putem, povremeno sa blatnjavim deonicama kao da smo na Fruškoj gori a ne na Staroj planini. Zato su delovi staze od odvajanja sa pomenutog puta ka dva vodopada nešto što se viđa samo u bajkama i možda na Islandu (tako mi je bar rekla jedna članica). Pošto na Islandu nisam bio za mene će ove staze biti ono nešto najlepše. I rečna korita i vodopadi su puni vode, tragova boravka ljudi ima vrlo malo, pogotovo sada posle zime, sezona se tek zahuktava, do pre dve nedelje ovde je bilo snega na pretek.

Do Grujinog vodopada se stiže relativno lako, dok do Donjeg Piljskog vodopada treba malo više volje i snage, ima skoro 300 metara uspona na 1600 metara dugoj stazi, par strmih deonica, na dva mesta uže pomaže da se bezbednije savlada staza. Ali, sve to pada u zaborav kada se stane pod vodopad koji sa svojom visinom od 64 metara spada u više vodopada na Staroj planini. Valjda lepše mesto za oproštaj od Stare planine za ovaj put nismo mogli ni naći.

Iako smo u subotu prepešačili oko 22 km sa preko 1100 metara ukupnog uspona i proveli skoro ceo dan u putu i na pešačenju svi smo bili raspoloženi i zadovoljni onim što smo videli i doživeli. Sarmice u listu vinove loze su legle za večeru kao šlag na tortu, A, ne, bila je i torta. Irma je proslavila svoj rođendan tako da smo zaista imali finale za nezaborav.

Nedelja je bio dan za rastanak od Stare planine. Sve što je lepo kratko traje. Nekima je već falio neko, nekima se nije žurilo ali plan i program je nalagao da se stvari spakuju i polako napusti Bajka. Kiša je padala pa se nikom nije više pešačilo. Iz tih razloga smo odustali od plana za nedelju, sačekaće ponor Pandiralo i Niševačka klisura neku novu posetu ovim krajevima.

Kažu da je vreme takvo kakav je bio vodič pretohdne nedelje. To je već više puta dokazana priča. Ovaj put kiša nije padala zato što vodič nije bio dobar, dobar je on bio mada možda nekima to deluje neverovatno, kiša je padala od žalosti što moramo da odemo, ja drugi razlog zaista ne nalazim. Neko je znao reći posle ovakvih akcija da će svi sledeće godine opet doći, ja znam da to nije izvodljivo ali verujem da želja kod svih postoji da bar još jednom budu na istom mestu. Samo moram svima reći da će to biti sa nekim drugim vodičem jer je ovaj definitivno svoje odslužio. (P.S. naravno da se to nije desilo niti će još neko vreme)

I na kraju ja lepše obeležavanje godišnjice nisam mogao smisliti a ni realizovati. Niti umem niti mogu. Hvala svima koji su bili deo ovog lepog i zanimljivog putovanja. Život je samo jedan i treba iskoristiti svaku priliku koja se ukaže. Mi smo ovu iskoristili.