Moglo bi se reći da sam na akciju upao u „last minute“ opciji nakon odustajanja jedne učesnice. Još od postavljene najave imao sam dilemu ići ili ne, više me privlače nepoznati tereni od onih na kojima sam već bio, još ako je to više od jednom onda ta akcija dobija poveći minus. No, nekada bude kako je moralo biti a ne kako se planira. Tako sam se našao na spisku učesnika šestodnevne akcije koja je u planu imala uspone na Čemernik, Vardenik. Besnu Kobilu, Milevsku planinu, Gramadu i Kukavicu.
Od navedenih planina nisam bio na Milevskoj planini i na Kukavici. Dva od šest, možda deluje slabo ali nije to ni loše s obzirom na udaljenost ovih planina od Subotice i verovatnoće da nekada tamo stignem drugom prilikom.
Osmočasovno putovanje sa tri pauze prilično zamori, bar se ja tako osećam. Još ako se na to doda krivudav put u završnici putovanja onda je napuštanje minibusa po dolasku u naselje Vlasina Rid bio spas. Grupa je po planu pošla na Čemernik, moj izbor je bio skromniji, obilazak naselja Vlasina Rid sa par znamenitosti kao i pronalaženje prodavnice, restorana i drugih objekata koji će nam u narednim danima olakšati boravak.
Nakupilo se nešto više od 10 km laganog pešačenja sa preko 200 metara uspona, dovoljno za razmrdavanje posle dugotrajnog sedenja u autobusu. Imalo je i šta da se vidi, pronađene su dve prodavnice, jedna hamburgerija, pijaca, restoran…više nego dovoljno za par sati popodnevnog švrćkanja.
Drugoga dana, u sredu, u planu je bio uspon na vrh Vardenika, Veliki Strešer i to stazom koja polazi i završava kod fabrike vode Rosa u selu Topli Do. Na Velikom Strešeru sam bio ali nisam hodao ovom stazom. Početak je kod same kapije fabrike, prati se makadamski put koji vodi pored nekoliko izvorišta. Ima i dosta voća usput pa se uspon savladava lakše uz slatke jabuke, kruške, kupine… Staza nije markirana, pratimo trek, kod jednog od poslednjih izvorišta ulazimo u stazu koja je nešto levo od našeg treka, staza je jasna, uočljiva, istini za volju prilično strma. Svako hoda svojim tempom, sačekujemo se na izlasku iz šume, na prevoju ispod Velikog Strešera odakle puca pogled na ceo greben Vardenika. Posle kraćeg odmora preostaje samo da se popnemo na sam vrh, staza se uskoro uključuje u kolski put koji vijuga ka samom vrhu.
Vrh je označen sa dva stuba, onaj manji mi je poznat od pre, onaj viši, veći je novijeg datuma. Spuštamo se ka Malom Strešeru i još nekim nižim vrhovima, onaj poslednji ni ne penjem, sa nekolicinom učesnika prolazim izohipsom ispod vrha i uključujemo se u šumski širi put kojim ćemo krenuti nazad ka fabrici vode. Na jednom račvanju put se spušta sve do potoka odakle sledi završni deo spusta, delom se hoda raskvašenim stazama kojima protiču manji tokovi koji se ulivaju u potok koji žubori sa naše desne strane sve do dolaska na put kod fabrike gde su parkirani kamioni koji čekaju na utovar vode.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/07.09.2022. Vardenik.gpx“]
Četvrtak je dan rezervisan za Besnu Kobilu. Uspon započinje i završava kod planinarskog doma u kome su smešteni radnici. S obzirom da sam i na ovom vrhu bio nekoliko puta biram kraću opciju uspona, od doma do vrha i nazad, one ostale vrhove i staze izostavljam. Da bi se stiglo do planinarskog doma koji se nalazi u selu Kriva Feja potrebno je oko dva sata vožnje od Vlasine krivudavim putem, mnogo krivudavim sa bezbroj krivina. Ponovo je dolazak na odredište u neku ruku spas. Pešačenje do vrha širokim kolskim putem je lagano, uspon je umeren i konstantan, sat i po do dva je potrebno da se dođe do stuba koji označava visinu od 1923 metra nadmorske visine i najvišu tačku planine Besna Kobila. Silazak je još lakši, konstantan spust širokim putem traje tek nešto malo više od sat vremena. Nakon pešačenja prijalo je lenčarenje ispred doma uz dobar pasulj pre povratka na Vlasinu. Na putu prema Vlasini zadržali smo se satićak vremena u Vladičinom Hanu, dok su neki bili oduševljeni pljeskavicama od pola kile, ja nisam pronašao ništa previše interesantno u ovoj varošici.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/08.09.2022 Besna Kobila.gpx“]
Planina koju sam najviše čekao na ovoj akciji je Milevska planina, razlog je taj što na njoj nisam nikada bio, iskreno nisam o njoj mnogo ni čuo sve do nedavno. Malo me plašila najavljena dužina staze od 27 km ali s obzirom na visinski profil i ukupan uspon bio sam siguran da problema neće biti. Ispostavilo se da je staza bila nešto kraća jer smo se minibusom prevezli dokle god smo mogli da se vozimo asfaltnim putem, a da je uspon bio još lakši nego što smo i u najsmelijim prognozama mogli da predvidimo. Na ruku nam je išlo i vreme, oblačno, bez sunca, sa povremenim kapima kiše. Gotovo neosetno stigli smo na greben planine odakle se uskoro ukazala osmatračnica na samoj graničnoj liniji između Srbije i Bugarske. Ni ova staza nije markirana ali se lako može ispratiti, u podnožju je napuštena karaula pa je očigledno da je i šumski put služio graničnoj vojsci za vezu sa civilizacijom. Od pomenute osmatračnice prati se patrolna staza kojom sudeći po tragovima u današnje vreme ni granična policija niti drugi posetioci planine ne idu često. Spust je bio ka selu Božica takođe širokim šumskim putem koji opet povezuje drugu napuštenu karaulu smeštenu u dubini šume. Od umora ni traga ni glasa, naprotiv, bila je ovo jedna lagana akcija na prelepoj planini.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/09.09.2022. Milevska planina.gpx“]
Subota je po planu bila rezervisana za Gramadu, no, i ovu planinu sam posetio više puta pa sam subotu proveo u obilasku jezera koristeći neke puteve i puteljke ucrtane na mapama koje sam imao u aplikacijama na telefonu. Prijalo je malo meditirati, blejati u površinu vode, slušati tišinu šume i prebirati po svojim mislima. Šećkajući tamo vamo nakupilo se 15-ak kilometara, više nego dovoljno za jedan opušteni dan. Popodne je već bilo u znaku pakovanja, tamni oblaci koji su se nadvili nad jezerom nisu garantovali da ćemo se suvi vratiti do smeštaja pa je izostala šetnja uz jezero pre spavanja.
Još jedna lokacija koje me je zaintrigirala na ovoj akciji je planina Kukavica odnosno kanjon reke Vučjanke s obzirom da zbog nedostatka vremena uspon na neki od vrhova Kukavice nije bio moguć. Stazz koju smo imali u gps-u nije bilo moguće proći jer je kapija na mostu kod centrale bila zaključana a pas pušten. Na info tablama je bila mapa staze koja je slična ali opet dosta različita od planirane ali jedna moguća kao opcija za raspoloživo vreme koje smo imali pred nama do polaska za Suboticu. Lepa staza, sveže markirana, putokazi na svim raskršćima, jedino je u drugom delu staze bilo više blata nego što nam je trebalo a posebno na delu staze koji vodi ka selu Vučje kuda smo krenuli jer je markirana kružna staza na jednom delu bila zatrpana granama koje su ostale nakon seče. Boravak u Leskovcu smo iskoristili za ručak u etno restoranu Groš.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/11.09.2022. Kanjon Vucjanke.gpx“]
Sve u svemu lepih šest dana na lepim planinama. Bilo je sve kako treba da bude.
