Orovica, nepravedeno zapostavljena u senci daleko poznatijih Ovčara i Kablara bila je na meniju udruženja u subotu 24. septembra. Za akciju se prijavilo 50 članova udruženja. Autobusom Sutraveltransa krenuli smo iz Subotice u 5.30 h da bismo u Tučkovo stigli negde oko 9.45 h. Napuštamo bus kod prodavnice Ćira i krećemo makadamskim putem prateći trek i oznake, markacije koje je postavio Ratko Rabrenović. Posle 500. 600 metara je odvajanje levo naniže ka kućama, desno se odvaja staza ka vrhu Šest. Spuštamo se levim putem do kuća, tražimo gde je najzgodnije preći Vrnčansku reku. Čelo kolone bira stazu preko ograde, ja pronalazim prolaz iza jedne kuće, prelazim potok preko nabacanog kamenja. Vrnčanska reka se u narednih nekoliko stotina metara prelazi pet, šest puta, sa jedne na drugu obalu, uglavnom s kamena na kamen, ništa opasno i nepremostivo ali nam to oduzima dosta vremena. Prolazimo kroz jedan malinjak pa dolazimo do drvenog mostića, na drugoj obali pronalazimo put koji nas vodi uzbrdo do nekoliko kuća, Pera ima priliku da intervjuiše domaćina koji nam kaže da je staza do vrha izuzetno lepa i da će nam trebati dva sata da stignemo do gore.
Na raskrsnici, odmah posle kuća je putokazna tabla, upućuje nas ka vrhu Orovice, Odavde kreće uspon, umeren i konstantan, staza je više nego lepa i atraktivna sa nekoliko vidikovaca i mesta odakle se pruža pogled ka Ovčaru i okolnim vrhovima. Istiću se vidikovci Stojankin čot i Vlasenac. Sa ovog drugog smo u prilici da vidimo put stotinjak metara niže u klisuri Vrnčanske reke, njime ćemo se vraćati sa vrha ka autobusu.
Posle uživanja na vidikovcu Vlasenac krećemo u završni deo uspona, najpre se stiže do lovačke barake, dalje do još jednog vidikovca, kamenitog i bez oznake o nazivu. Sledi ulaz u šumu i nešto strmiji deo uspona do samog vrha. Vrh je u šumi, podaci sa nazivom vrha i nadmorskom visinom su ispisani na jednom stablu. Desetak metara niže od vrha je čistina sa kakvim takvim pogledom, tamo je i tabla sa nazivom vrha i visinom. Ovde pravimo duži odmor a pre nastavka pešačenja pravimo i grupnu fotku, uspomenu sa Velike Orovice.
Staza ka već pomenutom putu vodi strmo nadole najpre šumskim putem pa zatim stazicom koja se provlači između visokih četinara da bi završnica bila kroz visoku paprat ponovo do Vrnčanske reke koju moramo još jednom preći. Ni ovde prelazak ne predstavlja problem jer je reka uska i sa malo vode. Opšti utisak je da je staza zaista lepa, mnogo lepša nego što su nam bila očekivanja.
Poslednja četiri kilometra su hod šumskim putem klisurom Vrnčanske reke. Obično hodanje putem nije neka preterano zanimljiva opcija, no za ovaj put se to ne može reći. Zaista je sve neobično lepo, čarobno, još uvek očuvano i čisto. Prolazimo odvajanje ka Kablaru i vrhu Šest i sa te strane, tu su i table upozorenja da je staza strma, klizava, namenjena iskusnim planinarima. Naišli smo i na Ratkov apel, natpis na steni da se čuva priroda i ne baca smeće. Zaista bi bila velika šteta uništiti ovako lep kutak, nenarušen delovanjem ljudi.
Pešačenje smo završili na parkingu kod motela Merak hodajući poslednjih 400 metara uz asfaltni put. Bila je ovo jedna lepa subota na još lepšem mestu. O lepom i dobrom društvu ne treba ni trošiti reči, to se podrazumeva kada je ekipa u narandžastom u pitanju.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/24.09.2022. Orovica.gpx“]
