Iz perioda kada sam bio određen za kordinatora za Evropski pešački put E-7 za deo staze kroz severnu Bačku, kada smo prelazili planirane trase i tragali za najboljim rešenjima.
Nedelja, jutro na autobuskoj stanici u Subotici. Gužvu na stanici pravi petnaestak planinara koji iz vikenda u vikend pešače okolinom Subotice stazama znanim i neznanim. Današnja planirana staza će povesti planinare od Starog Žednika uz reku Krivaju do trase nekadašnje železničke pruge Subotica-Crvenka, poznatija kao pačirska pruga.
Autobus do Starog Žednika stiže za dvadesetak minuta, po izlasku iz autobusa odmah polazimo. Hladno jutro nas primorava da se što pre zagrejemo, pomalo smo ubrzali korak. Nešto više od dva i po kilometra imamo asfaltnim putem do reke Krivaje. Kampoš je pripremio nekoliko reči o Starom Žedniku, Đurđinu i reci Krivaji. Nastavljamo dobrim kolskim putem uz reku, nema blata jer je sve zaleđeno od niskih temperatura. reka odjednom postaje šira i bogatija vodom. Nailazimo i par labudova. Posle kilometar i po se dvoumimo da li da pređemo na drugu obalu ili da nastavimo dalje (prvobitno je čak planirano da se napusti staza uz reku i putem pored salaša stigne do pačirske pruge. Ipak odlučni smo, idemo dalje levom obalom. Staza je dosta zarasla, povremeno idemo ivicom uzorane njive.
Nailazimo na nasip kojim je prolazila pruga. Kratka pauza i nastavljamo dalje. Ostalo je 12 km do Subotice. Prolazimo pored poljoprivrednog dobra Mikićevo i naselja Hrvatski Majur gde je preostalo svega nekoliko kuća. Ukidanjem pruge nestalo je i života u ovim krajevima. Posle 20 pređenih kilometara pešačenje se završava kod gradske bolnice u Subotici.
Kao da nam u dar behu vremenski uslovi,: osunčan dan , bez snega, mada svuda oko nas neumoljivo veje i prekriva zadajući brige istovremeno čineći radosti. Ipak mi danas potaman beše upravo ono zubato sunce , tek uzdignuto nad horizont presijavajući i prosipajući svoje ledne zrake nepreglednom pustarom kojom je severac pokušao bezuspešno da nas zastraši i odvrati od nakane. Ipak je vrludava, polu zaleđena, u trsku obrasla krivaja sa sve labudovima na njoj, pa oni stameni jablanovi u nepravilnom nizu , beskrajno prostranstvo zimskim oranjem obrađene njive, kolorit još ne obranih kukuruza i kontrast tek izniklih zelenih vlati žita, žuboreći huk Krivaje i Čika na prevodnicama i prolazima, tragovi rujina nekadašnjih gazdačkih salaša, polegnuta nekošena osušena trava usložnom koloritu sa zarudelim šipurkom, vrednost koja nadvisuje pretnje zime koja još ne posustaje i ne predaje se, ipak je osećaj nametnut vidikom ravničarske lepote prizora zaslužena vrednost za vreme posvećeno majci prirodi………