Jedna u najavi zanimljiva akcija na koju smo se još prošle godine spremali, no spletom nesrećnih okolnosti nismo uspeli i stići. Zbog svega i svačega moglo je biti da ja ni ove godine ne odem. Organizaciju našeg odlaska sam prepustio mladjim snagama, a moje hoću neću sam prelomio negde desetak dana pred put odlukom da idem pa šta bude.
Sad kad sedim i smišljam šta da napišem u ovom izveštaju konstatujem samo da bi bila velika šteta da nisam otišao. Odavno nisam bio na nekoj akciji a da nisam imao gotovo nikakvih ni briga ni obaveza, običan učesnik zavaljen u sedištu autobusa, sticajem okolnosti čak sam imao privilegiju da niko nije hteo da sedne pored mene pa sam imao dva sedišta na raspolaganju. Nije bilo onih uobičajenih zapitkivanja kad se stiže, kad se ustaje, kad kreće na stazu, kad ovo, kad ono. Ma, lepo je biti učesnik, samo vi meni dajte priliku, koristiću svaku ukazanu.
Pošto o ničemu nisam razmišljao nije me ni brinulo kada ćemo u petak stići u Petrovo, ni kakav ću smeštaj dobiti, čim smo stigli zalegao sam na prvi krevet i zaspao. Nisam ja čuo ni muziku, ni galamu, sanjao sam neke lepe snove verovatno. Budan sam već bio po običaju posle pet, predosetio da kiše neće biti, tako sam se i spakovao za celodnevni boravak na stazi. Malo švrćkanja po kampu, intervju za TV, prijave i spremni krećemo na stazu posle 9 sati.
Očekivanja su bila da se staza može savladati za nekih 10-ak sati, po skici visinskog profila sam pretpostavio da nas čeka uspon na Ostravicu i posle na Kraljicu i da će ta dva uspona i biti ono najteže na celoj stazi. Iz naše grupe na stazu „Kraljica“ kreće nas 13, ubrzo se grupa deli na lepši deo (4 planinarke i ja) i ružniji deo (4 planinara) te dve odbegle planinarke (Nada i Marija) i dvoje planinara koji su čas iza čas ispred nas (Kaća i Steva iz Novog Sada) Početak sasvim opušten do KT 3, onda malo penjanja kroz šumu, uglavnom uživamo u predelu, nije nam mnogo naporno, ne očekujemo ni da će biti teže u nastavku. Spust do doma izviđača kroz blato uz malo povećan oprez je bio jedini veći napor do ove kontrolne tačke gde smo se malo odmorili, popili čaj i nastavili kroz selo Kakmuž dalje. Do kontrone tačke 5 nije bilo poteškoća, sustižu nas i najbrži učesnici ultramaratonske staze. Mi se ne forsiramo, imamo ceo dan na raspolaganju. Pred nama je sada najteži deo, uspon na najviši vrh Ozrena. Tu je već bilo povuci potegni. Uspon dug, strm, nigde mu se ne nazire kraj. Pravimo češće pauze, znoj teče u hektolitrima, i sunce je baš upržilo. Ponestaje nam i vode, na GPS-u vidim upisan izvor, to nam je neka nada. No, od izvora ni traga ni glasa, nadamo se da ćemo na vrhu dobiti vode, vrh je tu blizu, još samo koja stotina metara. Izlazimo iz šume, Nada i Marija se već spuštaju i obaveštavaju nas da vode nema ni na vrhu. Tuga. Šta je, tu je, izlazimo na vrh, malo natazenja sa kontrolorom koji je postao nervozan jer svi traže vodu a on je nema. Predah, prilika da se nešto prezalogaji pa ćemo nizbrdo, biće valjda lakše. Kažu da je selo tu na desetak minuta i da tamo ima vode.
Dal sat u Bosni ne ide kao ovaj kod nas il se mi u vreme ne razumemo, no do sela nam je trebalo bar pola sata. No, zato je voda bila odlična, hladna, došla u poslednjem momentu da nas povrati iz mrtvih. Nailaze dvoje planinara koji znaju stazu, „teše“ nas da moramo na Kraljicu, to je tamo levo, čini se daleko ali i nije tako opasno. Naravno, svaki vrh je pravi kad se na njega popneš iz neke doline, tako i ovde, najpre sledi spust do kontorolne tačke, mora sed i preko potoka, ko nije imao dobru ocenu iz gimnastike i bio spretan na gredi može lako da padne u vodu. Sad smo pod Kraljicom, treba se na nju popeti. Slatke muke, najpre okolo, okolo, putem, ne dobija se skoro ništa u visini, onda ulazak u potok, pa sa kamena na kamen, lagano nagore, i onda poslastica, uzbrdo ko na zid da se penješ. Kažu da je lakše nego na Ostravicu jer se ovde cilj vidi u daljini, hm, ajde da vidimo. Na pola puta je osmatračnica, prilika da se zastane, da se baci pogled. No, kada se okreneš ponovo ka vrhu vidiš šta te čeka, još koji litar prolivenog znoja o konačno se ulaza planinarski dom i u njemu kontrolor. Čaj za osveženje u zagrejanoj prostoriji, ja i ovako „napaljen“ što od sunca, što od napora begam napolje čim sam overio prolazak u knjižici. Kažu da nas čeka sat i četdeset minuta spuštanja do cilja. Malo brinem za kolena, ali lagano, stižemo pre mraka, to je važno.
U društvo par momaka, repera i hip hopera uz muziku sa mobilnog telefona krećemo nadole, kad nam ta muzika poče iritirati nerve stajemo da ih pustimo napred, mi smo ipak rasli uz neke druge zvuke. Tek u završnici staze osećamo manje tegobe zbog veće nizbrdice i blata na stazi ali se sve može istrpeti kada je cilj na par stotina metara od nas. Posle 11 sati i 17 minuta smo ponovo tamo odakle smo pošli. Savladali smo stazu dugu 35.5 km sa 1500 metara uspona, zaradili diplomu i pojeli dobar pasulj. Nakon toga samo pod tuš i u krevet. Još jedan lepo ispunjen dan je za nama.
