U nadi da u Kuli nema komaraca kao u Belišću, a uzdajući se u još jedan promašaj meteorologa, optimistički nastrojenih 20 planinara krenuše u još jedan pohod. Zaista kiša nije padala pa me je poziv iz Sombora malo iznenadio, da li se šta menja kod nas? Pa mi smo već na pola puta do Kule. Nas ni mnogo gore stvari ne bi odvratile od putovanja a kamoli vremenska prognoza. Nismo mi „salonski“ planinari mada nas poneko hoće takvim nazvati. Kako smo se približavali Kuli tako su oblaci bili tamniji a kapi kiše sve jače. Dakle kiša. Pa dobro, nije nam prvi put. Isto tako kruži priča da kada pada kiša to je znak da je neko nešto negde zgrešio. E sad ko? Veliko je pitanje to, verovatno neko od organizatora 😛
Kako god bilo, kod kafane „Kod Belog“ ko pravi kafanski ljudi, svi ispred kafane, niko da u nju udje, sačekasmo domaćine, njih nekoliko, ostali se valjda uplašili kiše. Cepa, planinar iz Sombora nas ukratko upoznao sa planom pešačenja. Nevreme koje je dan ranije zahvatilo Kulu je u velikoj meri poremetilo naše planove. Voda i blato na sve strane, trava visoka, mokra. Dobro, planinari smo, navikli na sve i svašta. Imamo solidne cipele, kamašne (ko je poneo), kabanice, poneko čak i kišobran. A nismo ni od šećera, valjda?
Cepa nas vodi ulicama Kule, napuštamo tvrdo tlo pod nogama, tu smo iznad ciglane, nakon eksploatacije peska ostao je neobičan reljef, za nas prilično zanimljiv. Kroz šalu poredimo ih sa liticama na Durmitoru 😉
Idemo dalje ka izletištu Planinarski dom. Objekat ne radi, kažu otvoren je samo za 1. maj. Da, to je onaj praznik kada se svi sete da priroda postoji. Mada za njih postoji samo zbog roštiljanja. No, nema veze nije to tema naše priče. Na žalost dalje nismo mogli, obilne padavine su preplavile deo oko planinarskog doma, morali smo istim putem nazad. Čak je i taj put dosta poplavljen na nekim delovima ali prohodan, Jeste da su cipele posle potpuno blatnjave ali se mogu oprati u nekoj bari kojih ima u izobilju.
Pošto smo bili prinudjeni skratiti stazu, ranije smo završili našu akciju. Ulicama Kule, malo gore, malo dole vratili smo se skoro u centar a gde drugde neg ponovo u kafanu. Ovaj put nas je u kafani čekao pasulj, a bilo je zgodno i malo se prosušiti i presvući pa nismo odoleli a da ne uđemo unutra. Desetak kilometara pešačenja, nešto manje nego obično ali ipak dovoljno da i ovu akciju možemo svrstati u one koje će se pamtiti.
