Naslov ovog teksta je stih iz jedne pesme sa festivala Omladina 1983 u izvođenju grupe Tablete protiv stida iz Čakovca, pesme koja razglaba temu broja slobodnih dana u zavisnosti od toga na koji dan pada Prvi maj. Ovogodišnji praznik rada „padao“ je na četvrtak te je četiri dana nerada bio dobar lajtmotiv za višednevno putovanje u Priboj. Planine oko Priboja sam samo „opipao“ jednom prilikom, uspon na Banjsko Brdo tokom našeg boravka na Zlataru pre 4, 5 godina. Od onda nisam mnogo razmišljao o Priboju kao mogućoj destinaciji sve do početka ove godine kada sam se praveći planove za ovu godinu ponovo setio pribojskih planina. Dovoljnan izazov za novu avanturu bile su mi staze kojima do sada nisam hodao, vrhovi na koje se do sada nisam popeo, predeli koje do sada nisam video.
Trideset članova udruženja krenulo je na put 1. maja u 6 sati sa parkinga kod Hale sportova. Put do Priboja prekratili smo posetom Arilju i pešačenjem jednom relativno novom stazom, Stazom Dobrila Nenadića, pisca i inženjera agronomije, malinara iz okoline Arilja, čoveka koji je ostavio dubok trag u ariljskom kraju pa su mu se tamošnji planinari odužili nakon njegove smrti i markirali stazu koja prolazi kroz književnikovo imanje. Ujedno poseta Arilju je bila zgodna prilika da se ispuni jedno moje obećanje dato pre godinu i nešto da ću prvom prilikom kada to bude zgodno doći u Arilje jer do sada sam samo prolazio kroz ovo mesto a nikada se tamo nisam zadržavao ni na kratko a kamoli nešto duže. Staza vodi iz centra Arilja uz reku Rzav i rzavske plaže, zatim se penje do rodne kuće Dobrila Nenadića da bi se nešto kasnije izašlo na vidikovac Klokoč odakle puca pogled na Arilje i okolne planine. Kružna staza se zatvara spustom kroz selo Pogled prema gradu.
Od Arilja do Priboja putovali smo preko Zlatibora, najpoznatije srpske turističke destinacije, pa nas kilometarske kolone na naplatnoj rampi nisu mnogo iznenadile ali su nas podosta iznerivrale. Ipak u Priboj stižemo bez poteškoća, smeštamo se u dva objekta, jedan u novom, drugi u starom delu grada. Kvalitet smeštaja nije baš bio na zavidnom nivou ali trudio sam se koliko sam mogao da mi to ne pokvari uživanje i odličnu atmosferu koja je vladala u celoj ekipi koja je krenula na ovaj put.
Petak, 2. maj je rezervisan za uspon na Veliki Bić (sa ć, kako je poznat u narodu, iako se u literaturi pominje Bič sa č, ali to će neke mudrije glave da procene šta je ispravno a šta ne), odnosno vrh Golet na 1386 metara nadmorske visine, da li je ili nije to najviši vrh planine opet nije na meni na sudim, ja se svakako nisam upustio u višesatno pešačenje samo zato da bih rekao da sam stigao na najviši vrh već da bih upoznao lepotu još jedne planine u Srbiji na kojoj moje kljakave noge nisu hodale do sada. Od novog dela grada kreće markirana staza, uspon je već od starta dosta žestok, nagoveštava da neće biti šale i da će se proliti dosta znoja jer je i kumulativni uspon preko 1000 metara. Prolazi se kroz zaselak Čitluk pa dalje ka putu koji dolazi od sela Crnuzi. Markacije su odlične, gps i trek gotovo ni ne trebaju. Završnica uspona je baš dobra za trening pred uspon na Rtanj. Od asfaltnog puta do vrha ima oko 2,5 km i oko 440 metara uspona. „Overavamo“ još jedan vrh zajedničkom fotkom nas 25 koliko nas je krenulo na stazu. Nazad se vraćamo stazom do asfalta i crkve, dalje menjamo plan i spuštamo se najvećim delom asfaltnim putem kroz selo Crnuzi pa dalje markiranom stazom ka starom delu grada i onda opet asfaltnim putem ka mostu između starog i novog Priboja. Sve u svemu lepo ispunjen dan. Veče je ispunio koncert Harisa Džinovića u gradu bar za one koji su fanovi ovakve muzike.
Subotnji relaks, staza do Malog Bića i ostataka tvrđave Jagat. Laganica u najavi, staza zdravlja, staza za samo zdrave ljude kako smo je nazvali, sasvim solidna staza sa jakim usponom na početnom delu staze u realnosti, bila je zahtevnija nego što smo očekivali. Nikada ne veruj nikome dok se sam ne uveriš kako je. Mada ja i dalje mislim da je to samo delovalo strmo a da je u stvarnosti ipak bilo to blaže. Umor od prethodnog dana je možda učinio svoje. Kako god bilo grupa je izašla do cilja za taj dan.
Uz jednu pauzu na odmorištu, vidikovcu Osovnik pa do ostataka tvrđave i vrha Kula na 920 metara nadmorske visine sa nama je hodao i Emir, pribojski planinar, turizmolog, od koga smo imali prilike čuti dosta toga o istoriji Priboja i okoline i videti neke stvari koje sigurno ne bismo primetili da smo sami krenuli ka vrhu. I ovaj put smo silaznu stazu delom menjali pa smo se spustili stazom zdravlja do žičanog mosta kod starog dela Priboja, mosta kojem predstoji rekonstrukcija ali koji je još uvek u solidno dobrom stanju i preko koga smo bezbedno prešli na drugu obalu. Popodne smo stigli i na fudbalsku utakmicu lokalnog kluba FAP koji je proslavljao ulazak u viši rang, pobedom proziv FK Loznice osvojili su titulu u 3. srpskoj ligi zapad.
4. maj, nedelja, polazak za Suboticu. Usput zastajemo kod etno-eko sela Vraneša kako bismo posetili vidikovce iznad Uvca. Kratka staza sa pet vidikovaca bila je više nego dovoljna aktivnost za nedeljno pre podne. Nastavak puta uz neizostavnu gužvu oko Zlatibora, pauza u Preljini i eto nas opet u Subotici puni utisaka, pomalo umorni od puta, ali srećni i zadovoljni što smo imali priliku upoznati neke nove predele i ljude.
