Ohrabren relativno lakim prelaskom staze duge 50 km krajem prošle godine odlučio sam da se prijavim za još jednu sa sličnom kilometražom. Mesto Fülöpszállás lako je dostupno vozom, nalazi se na pruzi koja vodi od Subotice ka Budimpešti.
Noćnim vozom stigao sam već pre pola pet u Fülöpszállás, oko železničke stanice mrkli mrak, kao da me neko u džak stavio. Pronalazim ulicu koja vodi ka centru kad tamo živahno, prodavnica već radi, pored je kafana, već ima gostiju koji bi da se ugreju nečim žestokim u rane jutarnje sate. U centru na autobuskoj stanici dvadesetak ljudi čeka autobus, nema ni pet sati a već je toliko života. U glavnoj ulici pronalazim startno mesto pa se vraćam do parka ispred spomenika gde na klupi doručkujem i čekam da prođe vreme do starta.
Ubrzo srećem organizatore pa ulazim za njima u prostoriju Doma kulture gde se odvijaju uobičajene aktivnosti organizatora pre starta jedna ovakve manifestacije. Od učesnika još nije bilo nikoga tako da sam prvi predao prijavu i dobio mapu sa ucrtanom trasom i mestom za overu prolaska kontrolnih tačaka sa brojem jedan. Tačno u 6.00 sati sam krenuo na stazu.
Prvi kilometri vode ulicama ovog naselja, u pripremi ove akcije sam zapamtio manje više kojim ulicama treba da idem mada je i markiranje crveno belim trakama bilo sasvim korektno, na svakom skretanju su bile dve-tri trake kao upozorenje da dolazi do promene pravca kretanja. Kod groblja se napušta selo i asfaltni put i nastavlja se dalje zemljanim putem ka kanalu. Već po izlasku iz voza jutros sam primetio da je bilo kiše jer je tlo bilo mokro a to sam osetio ubrzo kada je zemljanu podlogu zamenila travnata. Mokra trava mi donosi manje nevolje, moje patike i čarape postaju vlažne. Na ovo nisam računao ali šta je tu je. Dalje se ide stalno uz kanal, da se zaluta ne može sve i da se hoće jer nema mesta gde se kanal može premostiti. Nakon 5,6 km stižem do prve kontrolne tačke. Overavam prolazak i odmah hitam dalje. Narednih pet kilometara nisu doneli ništa novo, manje više sličan pejsaž sve do nailaska na KT 3 Csonka-torony, ostatke nekadašnje crkve iz 14. veka.
U nastavku se menja teren, postaje peskovit sa vinogradima, a prošao sam i pored dve-tri farme krava. Tempo pešačenja ne jenjava, i dalje sam dobrim iznad 6 km po satu. Ponovo sam na asfaltnom putu, ubrzo me pretiču dvojica trkača. Nastavljam pešačenje do mesta Soltszentimre gde u centru nailazim na narednu kontrolnu tačku. Ni tamo se ne zadržavam, planirao sam da na narednoj KT napravim prvu pauzu kako bih nešto pojeo. Nastavljam da držim jači tempo pešačenja sve do ulaska u šumoviti deo gde se ponovo susrećem sa peskom koji je sve dublji i gde hodanje postaje teže. Na tromeđi tri mesta organizatora ove akcije je naredna KT. Ništa od pauze, nastaviću još 2 km dalje pa ću tamo zastati. Inače na KT Harom hatar se odvaja staza duga 25km ka cilju.
Nastavljam dalje i ulazim u pravi saharski predeo, peščane dine se uzdižu jedna za drugom, pesak je sve dublji a ja sve umorniji. Na usponu na Matyo halom pesak je već dubok do iznad članaka. Penjem se na vrh dine te u hladu borova zastajem da pojedem nešto. 20 km je iza mene, tek nešto više od tri sata hodanja. Odličan početak. Nakon predaha idem ka još jednoj peščanoj dini, na samom vrhu je reviziona kontrolna tačka gde perforiram prolazak. Ovaj deo je šumovitiji pa se i vetar slabije oseti a hladovina pomaže da se napori lakše savladaju.
Nakon silaska sa vrha staza još jedno vreme vodi kroz šumoviti deo a zatim napušta zonu peska i između drveća vodi do obale Kolon jezera, pravog rezervata ptica, podseća mnogo na Ludaško jezero. Na vidikovcu je sledeće kontrolna tačka gde se zadržavam malo u prijatnom razgovoru sa kontrolorima. Ustanovili smo da imamo neke zajedničke poznanike. Svet je zaista mali za ljude ovakvog profila.
Put dalje vodi obalom jezera, jedna duga i ne mnogo dinamična etapa. Nekako sam očekivao više na ovoj deonici. Usput mi ponestaje vode, trideseti kilometar je savladan, malo me stiže i umor. U glavi mi samo misao kako što pre stići do Izsaka, mesta u kome je naredna KT gde planiram da obnovim zalihe tečnosti u prodavnici. Ko je rekao Pepsi?
Okolo naokolo i nekako stigoh u Izsak. Vode nigde nije bilo usput. Pronalazim mesto gde se overava prolazak i jurim u prvu prodavnicu. Dopunjujem zalihe tečnosti jednom gaziranom vodom i jednom koka kolom, žao mi je pepsija nije bilo. Na drugoj strani ulice dve klupe, jednu zauzimam i ostajem tamo dvadesetak minuta. Uspeo sam da zamenim mokre čarape i ustanovio stanje mojih stopala. Biće veselo do kraja. Tabani su već bili načeti, pih, baš nemam sreće.
Sledi ponovo hodanje asfaltom, biciklističkom stazom izlazim iz Izsaka. Tvrđim peščanim putem ulazim ponovo u šumoviti i peščani deo, ponovo sledi nekoliko peščanih dina od kojih je ona poslednja, Balogh hegy ujedno i kontrolna tačka. Uspon na sam vrh dine nije bezazlen, tridesetak metara uspona pod uglom od 45 stepeni na pesku koji prosto curi ispod nogu. Na vrhu osmesi kontrolora uz konstataciju da ni ove ravničarske akcije nisu uvek ravne.
Do cilja preostaje tabananje uz asfaltni put u dužini od oko 4 km sa poslednjom kontrolnom tačkom. Stižem kod železničke stanice, do cilja sada nema mnogo, desetak minuta još. Konačno ulazak u cilj nakon 10 sati i 30 minuta hodanja. Moglo je brže da nisam od Izsaka stajao često a razlog je bio što sam shvatio da na voz u pola četiri neću stići a naredni je tek bio u pola šest. A i čemu žurba, treking akcije nisu trke, imaju vremenski limit dovoljno velik da se sa uspehom savladaju i da se u tom i uživa.
Vozom u pola šest krećem ka granici, voz saobraća do Kelebije, mađarskog pograničnog mesta. Nešto posle sedam sati napuštam voz i nemajući neki drugi izbor krećem peške do graničnog prelaza udaljenog oko 7,5 km. Kako mi je to uspelo ni sada mi nije jasno. Noge nisu bile više moje, nisam smeo ni da stanem, bojao sam se da neću moći nastaviti. Idući ivicom puta, u mraku, samo sam maštao o tome da ugledam kružni tok odakle ima još 2 km do graničnog prelaza. Krivina za krivinom, kilometar za kilometrom i konačno ugledah svetla na glavnom putu. Gužva na putu ka Srbiji je već splasnula ali je i dalje kolona bila duga skoro kilometar. Brzo prelazim jednu pa drugu granicu i konačno sam u autu kojim se vraćam kući. Sve u svemu jedna zanimljiva subota, nesvakidašnja.
Pesma po kojoj je ovaj tekst dobio svoj naslov
