Vršac je od Subotice udaljen nekih 220 km, uvek mi se činio mnogo dalje pa nisam ni mnogo često išao u te krajeve. No kada se nešto mora onda se nadje način da se stigne. Vozom do Beograda pa dalje isto vozom ali sa stanice Beograd Dunav. Do nje sam stigao ubrzanim hodom, skoro trkom, baš je prijalo u rano subotnje jutro. Voz za Vršac, nov, ruski, do Panćeva pun, posle tek poneki putnik. Dobrodošlica u Vršcu od strane predstavnika PSD „Vršačka kula“ i ubrzo smo u planinarskom domu na Širokom bilu.
Obaveza je mnogo, dan je još uvek kratak, krećem odmah na zadatak. Hoću da predjem celu trasu Vršačke transverzale kako bih izvršio njeno premeravanje GPS uredjajem za potrebe 1. kola Vojvodjanske treking lige koja startuje 6. aprila. Podaci sa kojima smo do sada raspolagali i neke moje projekcije sačinjene preko raznih programa su ukazivale na dosta različite podatke kada su u pitanju dužine deonica i visinske razlike.
Krećem od planinarskog doma ka Lisičijoj glavi u 10:30 časova. Laganim korakom prateći jasno markiranu stazu obraćajući pažnju na sve detalje koji bi bili od koristi za učesnike Lige stižem do Lisičije glave. Unosim podatke u notes, memorišem podatke u GPS-u i krećem dalje. Strma staza me vodi dole ka naselju Malo Središte. Na ovom delu staze postoji deonica gde su markacije dosta retke iz razloga što se prelazi preko livade gde nema pogodnog rastinja na koje bi markacije bile postavljene. Prateći utabanu stazicu i uz malo povećanu pažnju bez problema stižem do stena iznad potoka gde su markacije već jasno uočljive. Preskačem potok i stižem u selo. Razmišljam da na čas skrenem sa staze i potražim neku prodavnicu, no, odustajem, nisam nikoga ni sreo da pitam ima li gde prodavnice pa je i to bio razlog da odustanem od te ideje. Kod manastira je sledeća kontrolna tačka.
U manastiru se može nasuti i voda. Dalje se idem putem, nema dilema oko toga kuda dalje,Tek kada staza naglo skrene ulevo u jednoj oštroj krivini treba obratiti pažnju jer uskoro se napušta put i uskom stazicom kreće udesno naviše paralelno sa putem. Ta staza nas dovodi na prevoj ispod Guduričkog vrha. Na raskrsnici uočavam i planu markaciju koja vodi do sela Gudurice (po podacima sa natpisa na drvetu), no ja nastavljam putem do skretanja u šumu na stazu koja me velikom strminom dovodi do vrha. Markacije su celovreme jasno uočljive, potrebno ih je samo pratiti. Sa vrha se kreće naniže do šumskog puta i zatim odmah napuštamo taj put prateći oznake udesno stazom kroz šumu. Ponovo izbijamo na širok šumski put, njime idemo sve do oznake za skretanje za Mesić.
Tu se (trenutno) nalazi i jedna prikolica – kontejner verovatno šumarskih radnika. Još malo se ide ovim putem pa se ponovo nailazi na skretanje udesno za Mesić. Ova deonica ka Mesiću vodi kroz šumu, ima dosta oborenih stabala, nabacanih grana na stazi. No, bez većih problema se sve to može zaobići prateći markacije i utabanu stazu kojom su očigledno prolazili još neki pre mene. Kada se izadje iz šume na kolski, zemljani put, prati se sve do ulaska u naselje Mesić.Na ovoj deonici nema mnogo markacija, no, one nisu ni potrebne jer ne treba napuštati put. Prolazi se kroz Mesić sve do manastira koji je sa desne strane na izlasku iz sela.
Nastavak je asfaltom sve do puta posle fabrike „Moja voda“ (ranije je trasa skretala posle manastira desno kroz majdan peska), zatim se skreće udesno na put koji nas lagano penje sve do trafo stanice u vikend naselju gde postoji putokazna tabla za planinarski dom. Dalje samo pratimo markacije do planinarskog doma. Od doma nastavljamo ka vrhu Djakov vrh. Deonica je dobro markirana. Sa vrha se spuštamo ka Kuli, najpre prolazimo napušteno odmaralište SUP-a, od odmarališta ima uzan asfaltni put koji nas dovodi do šireg puta gde skrećemo levo (ka Vršačkoj kuli), hodamo putem, prolazimo odmaralište Crvenog krsta i ubrzo sa desne strane nailazimo na markiranu stazu koja nas vodi kroz šumu uzbrdo preko vrha Turska glava do prevoja ispod Kule.
Tu se staza ponovo dodiruje sa asfaltnim putem, potrebno je naći markaciju i prateći istu ubrzo se stiže do Vršačke kule. Dalje se nastavlja tako što se skrene pre Kule levo pa se obidje Kula, dolazi se do ograde meteorološke stanice, uz ogradu se spušta ka gradu, ovde su markacije jasno uočljive. Kada se sidje na livadu pored puta nastavlja se uz asfalt (crkva koja se vidi sa desne strane nije Crkvica koju mi tražimo!) i ubrzo na skretanju asfaltnog puta ulevo mi produžujemo pravo, ka sada već jasno vidljivom Crkvicom. Vračamo se do planinarskog doma hodajući isključivo glavnim putem, u početku asfaltiranim a posle odmarališta Crvenog krsta zemljanim.
Posle premeravanje pokazalo se da su dosadašnji podaci bili netačni, no najvažnije je da je staza dobro obeležena i da će učesnici Vojvodjanske treking lige 6. aprila moći da uživaju.
