Sticajem okolnosti ukazala mi se prilika da organizujem još jednu akcije u ovoj godini. Izbor je pao na Frušku goru, ona nam je najbliža. Kako se ne bismo mnogo ponavljali odabrana je staza koja vodi do nekoliko vodopada koji su postali aktuelni nakon što je Aleksandar Damjanović objavio knjigu „Stidljivi huk fruškogorskih vodopada“.
Grupa, kako se obično kaže, mala ali odabrana, pojačana sa petoro planinara iz Novog Sada na prvi dan zime, u subotu 21. decembra spremno se upustila u potragu za nekoliko vodopada iz navedene knjige. Istina zime se baš nije pokazala, više je delovalo da proleće samo što nije. Temperatura u plusu, sunce se smelo nasmešilo i zadržavalo smešak gotovo celog dana. Valjda je to po zaslugama. Ubeđen sam u to.
Kada su već svi uslovi bili ispunjeni red je bio i da se krene na stazu. Obrnuli smo smer kretanja, od Beočina smo stigli do okretnice u Beočin selu gde su nam se pridružili već pomenuti Novosađani. Tek što smo napustili asfalt zakoračili smo u već dobro znano fruškogorsko blato koje se lepi za cipele. Ništa novo, navikli smo se na to.
Prelazimo asfaltni put, blata je sada manje na stazi, ubrzo stižemo do Šakotinačkog potoka i vodopada. Vode gotovo da i nema, no, nešto malo vode se zadržalo u zaleđenom stanju pa smo zadovoljni viđenim. Iskreno nismo ni mogli očekivati u ovom periodu godine i u ovakvim vremenskim uslovima da će situacija biti povoljnija. Nekoliko fotografija i već hitamo dalje. Dani su kratki a mi želimo još mnogo toga da vidimo danas.
Sledi kraći uspon do dobrog, širokog šumskog puta koji se provlači između vrha Vašinara i Erdelj i ispod Ravnog brega u pravcu Dobrog potoka. Nekoliko puta sam imao nameru stići do ovog vodopada ali je to uvek bilo bezuspešno. Konačno, evo nas. Kratka pauza, koristim je da se spustim u korito potoka i stignem do samog vodopada. Ni ovaj potok nije bogat vodom ali vode ima više nego u Šakotinačkom potoku.
Penjemo se ka stazi koja od doma na Osovlju ide ka Orlovcu. Stene na Orlovcu sa pogledom na Crveni čot, obasjane suncem su bile idealno mesto za malo duži odmor pred nastavak pešačenja. Prešli smo polovinu planirane trase, pretpostavljali smo onaj teži deo. Preko vrha Orlovac nastavljamo dalje, ponovo sledi spuštanje ka asfaltnom putu koji povezuje Osovlje i raskrsnicu puteva koji vode od Beočina ka Letenci i Brankovcu. Tu se srećemo i sa društvom „Bregić“ iz Zrenjanina. Sa njima nastavljamo do Pavlasovog čota, ujedno i najviše dostignute kote na današnjoj akciji.
Nešto kasnije Milan odvodi grupu do Oljinog vodopada, ja sam ostao na putu da ih sačekam. Znao sam ja da Olja nije tamo 😛 Lagano sa drugim Milanom i Borom nastavljamo planiranom trasom ka Kozarskom potoku. Usput se srećemo sa učesnicima Treking lige Vojvodine-Srbije kojima je danas poslednje kolo. Do Kozarskog potoka vodi strma staza nadole, nakon nekoliko minuta nas sustižu i ostali. Videvši koliko smo se zaglavili u potok menjamo plan, vraćamo se na greben pa ćemo do Beočin sela nekom drugom stazom. Izbor je pao na maratonsku.
Pomalo umorni nakon 21 km i preko 1000 metara visinske razlike akciju završavamo u restoranu „Beli čin“ uz kuvano vino, čaj i pivo kako već priliči pravim planinarima 🙂
Moj lični utisak je da je staza iako možda malo teža ipak bila atraktivna i da su je svi učesnici sa zadovoljstvom prešli. Onima koji će na Rtanj u januaru ovo je zaista bio dobar trening.
