Ove subote smo ponovo krenuli u Mađarsku. Tokom boravka u Seksardu u januaru smo pozvani u Dunaujvaroš, mesto koje je od Subotice udaljeno oko 135 km na akciju Dunan innen Dunan tul. Mogućnost da se organizuje jednodnevna akcija, relativna blizina odredišta, četiri staze u ponudi, nepoznati predeli, dovoljno motiva da se krene na put.
Po predvidjenom planu trebalo je da se putuje minibusom, mesta je bilo za 20 učesnika i svih 20 mesta je bilo popunjeno na sastanku kluba poslednjeg utorka pred polazak. Mislio sam da su sve pripreme za akciju obavljene, no usledili su problemi. Najpre moji zdravstveni, prehlada koja me „spopala“ u sredu i nije imala nameru da me ostavi na miru ni u petak uveče pa sam već bio pomalo zabrinut da li ću uopšte i moći na stazu u subotu. U sredu su usledila i prva otkazivanja iz opravdanih razloga, srećom uvek ima kandidata koji su „prvi ispod crte“ tako da sam i taj problem vrlo brzo rešio.
U petak predveče sam saznao da putujemo velikim autobusom pa mi je to bio sledeći problem. Ulazak velikim autobusom u nepoznati grad može da dovede do brojnih problema, uske ulice, nemogućnost parkiranja što kod mene stvara dodatnu nervozu. Sav moj trud oko planiranja dela putovanja vezanih za pristup startnom mestu je pao u vodu. Srećom uz pomoć savremene tehnologije (GPS, Google earth) sam ubrzo našao spas. Parking prostor ispred marketa „Tesco“ je svega nekih 500-600 metara udaljen od škole odakle se kreće na akciju. Pomislio sam da sam sve konačno završio no glavobolja nikako da prestane. Tako sam i legao da spavam u petak uveče u nadi da će do jutra biti bolje.
Budim se već posle 2, glava boli, ćutim i trpim, krećem lagano. Pola 4 ujutro, krećemo sa Palića, u 4 sata smo ispred kluba, svi smo u autobusu, vozač kaže da dobro poznaje taj kraj, nema da se brinemo. Na granici nigde nikoga, naši pogranični organi brzo obavljaju posao, na komšijskoj strani su malo opušteniji, baš im se ne žuri, ali sve se završava u planiranih sat vremena, čak i nešto brže. Vidim već biće ovo i pored svega ipak jedna opuštena i lepa akcija. Preko Kiškuhalaša, Kiškereša, Šolta, Dunafeldvara stižemo u Dunaujvaroš. Nikakvih problema nismo imali da nadjemo parking prostor kod megamarketa „Tesco“ što je ulilo dodatnu dozu optimizma u moje verovanje da će sve biti kako treba. Strmim stepeništem se penjemo ka vodotornju koji je dobar orijentir, vidi se izdaleka, tu je i zgrada osnovne škole odakle se kreće na akciju. Ulazimo unutra, gužve nema, ljubazni domaćini nas dočekuju, predajem popunjene prijavne listiće, plaćam kotizaciju, dobijamo učesničku knjižicu sa mapom staze i instrukcije o polasku autobusa koji će nas prevesti do starta.
Tačno u 8 sati autobus prepun učesnika polazi ka startnom mestu, na putu za mesto Adonj. Odavde polaze oni koji su se uputili na 20 i 30 km. Oni koji su se odlučili za stazu od 15 km se vraćaju koji km nazad autobusom ka Racalmašu te će i oni zatim krenuti na svoju stazu. Staza je u prvom delu kroz šumu, ne toliko gustu, koja se prostire od asfaltnog puta u pravcu Dunava i naselja Kulč. Valoviti predeo, malo gore, malo dole, nije dosadno, a uopšte nije ni naporno, osećaju se prvi mirisi proleća, tu su i visibabe kao siguran znak da je zima iza nas. Inače su visibabe zaštićene u ovom predelu i svaka ubrana visibaba povlači kaznu od 10.000 ft (oko 40 evra).Pa ko voli, neka izvoli! Prva kontrolna tačka je odmah posle 600 metara i sami overavamo prolaz otiskom pečata u knjižicu. Dalje idemo kroz šumu do nailaska na prve kuće Kulča gde je isped jedne kafane (koja trenutno nije radila) sledeća kontrolna tačka. Ovde sam pronašao nečiju izgubljenu učesničku knjižicu koju sam ubrzo vratio očajnom učesniku koji se hvatao za džepove u nadi da će je naći nagde zaturenu. Tu su već kontrolori, overavaju nam prolaz. Kroz ovo naselje stižemo do obale Dunava. Delom makadamskim, delom asfaltnim putem narednih 10 km se držimo obale Dunava. Nailazimo na most, ovde su oznake za učesnike 15 i 30 km staze, oni idu preko mosta na ostrvo a mi koji smo se opredeili za 20 km stazu nastavljamo pravo gde nas ubrzo očekuju kontrolori na narednoj kontrolnoj tački. Ovde dobijamo i čokoladicu za okrepljenje, na zadržavamo se mnogo, nastavljamo ulicama naselja Racalmaš. Celog puta pratimo marakciju označenu crvenom poprečnom linijom. Tek pred ulazak u Dunaujvaroš skrećemo levo prateći markaciju označenu crvenim krstom. Prelazimo ponovo preko mostića i dolazimo na samu obalu Dunava gde se nalazi napušteni auto kamp. Ne znam razlog zašto je napušten ali vidim da je veliki, sa brojnim bungalovima, nadstrešnicama, sigurno je imao srećnije dane svog postojanja od ovih današnjih. Poslednja kontrolna tačka je pored starog hrasta. Polako se približavamo cilju, već se jasno vidi vodotoranj. No, do njega još ima oko 2 km krivudanja, prelazaka mostova i mostića, penjanja, spuštanja. Posle 19 km eto nas ponovo tamo gde smo bili pre 5 sati, u zgradi osnovne škole. Nema gužve ni na cilju, po mojim saznanjima bilo je 265 učesnika da akciji. Dobijamo lepe diplome i bedž kao uspomenu za učešće na ovoj akciji. Organizator mi se posebno zahvalio što sam se odazvao pozivu i organizovao dolazak na njihovu akciju. Uz standardnu ponudu čaj i hleb sa mašću smo se oprostili od ove akcije.
Do polaska za Suboticu je bilo još vremena da se obidje grad, no nismo našli ništa preterano zanimljivo u njemu. Grad je novijeg datuma, veći deo sačinjavaju zgrade gradjene u socijalističko doba, najlepši deo je obala uz Dunav sa šetalištem. Vratili smo se do autobusa i po dolasku svih učesnika sa staze krenuli ka Subotici. U mestu Šoltvadkert smo napravili polučasovnu pauzu u poslastičarnici koju je teško opisati, jednostavno treba je doživeti. Biciklistički nastrojeni deo članstva je već našao motivaciju za neku sledeću vožnju. Poslastičarnica je na svega 60 km od centra Subotice 🙂
Umoran, još nedovoljno oporavljen od prehlade, boreći se sa svojim mislima stigao sam oko 21 sat kući, nisam imao snage da odmah napišem ni ovaj izveštaj, ni da postavim fotografije, sve je moralo da sačeka da se stare kosti odmore i da misli slegnu.
