Ima tome 7, 8 godina kada sam razmišljajući gde bih mogao otići a da tamo još nisam bio, naišao na trek pod naslovom Takovski visovi. Inspirisan tim trekom godinama sam vagao, ići, ne ići, kada ići, sam ili sa grupom i sa kolikom grupom, busom ili minibusom, nisam ja džaba vaga u horoskopu. Treba mi vremena da izvažem dobro. I posle toliko godina doneo sam odluku. Idemo u februaru, sad ili nikad. Naravno kao i u svim slučajevima gde je to moguće, trek je služio samo kao inspiracija, trebalo je nadograditi nešto da to bude malčice drugačije u odnosu na one koji to rade po šablonu. Najveća muka je uvek taj veliki autobus, može li proći seoskim drumom, ima li gde da parkira, okrene…U donošenju odluka pomogla je i pomoć prijatelja ali opet, konačnu reč doneo sam sam u dogovoru sa sobom. Use i u svoje kljuse, kako to veli narodna poslovica.
Posle dosta premišljanja i menjanja planova odlučio sam da idemo od Ibarske magistrale, parking kod skretanja za Semedraž, ima tamo dovoljno mesta i za veliki autobus, odlično za početnu tačku pešačenja. Završićemo na već proverenom mestu kod kafane u blizini Takovskog grma, tamo smo već bili pa nam je to poznato. Prednosti ovog izbora su da nema mnogo stresova i nervoze oko parkiranja i okretanja autobusa, mane su da se hoda malo na početku a nešto više pri kraju staze asfaltnim putevima. Ali, 21. vek je, asfalt je stigao i tamo gde ga do pre 20, 30 godina nisu ni sanjali.
Posle skoro četvoročasovne vožnje sa jednom usputnom pauzom, stižemo na odredište. I koliko god neka destinacija bude „blizu“ i koliko god da je izgradnjom autoputeva do istih dolazak brži, nama uvek treba bar četiri sata vožnje da stignemo na željeno mesto. Uz isto toliko vremena u povratku ostaje nam samo šest sati aktivnosti u prirodi što često bude nedovoljno pa uz zakup autobusa i skupe putarine ide i angažovanje dva vozača, pa sve to košta još više novca nego inače. No, kao i uvek i svugde, ljubav pobeđuje. U 9.45 sati nas 33 napušta autobus na već pomenutom parkingu. Neki su opravdano odustali, neki se na moje razočarenje nisu ni prijavili, šteta, propustiće jednu lepu i atraktivnu stazu. Desetak minuta za piškenje, prepakivanje, zatezanje pertli, stavljanje kamašni i već smo spremni za pokret. Oblaci su iznad nas, kiše ne bi trebalo da bude mada ju je Brana prizvala dolazeći jutros iz Bečeja za Bačku Topolu. Nažalost ni sunca nema u najavi meteorologa ali koga nema bez njega se može i mora.
Nekih 800 metara hodamo asfaltom do rakrsnice u Semedražu, ako nekome treba infomracija iz prve ruke, teoretski do tamo može veliki bus pa se pešačenje tako skraćuje za pomenutih 800 metara. Na rakrsnici put za Savinac ode desno, mi nastavljamo pravo, tu bi autobus mogao i da okrene. Ubrzo nema više asfalta, stižemo do Y račvanja, idemo levim krakom uzbrdo, a gde drugde ako smo krenuli na neki vrh. Ubrzo se otvara lep pogled sa desne strane a levo je strma, strma staza uzbrdo ka dalekovodu i dalje ka vrhu Ilijak na 510 m/nv. Nemarkirana, lepa staza, posuta lišćem kao da je jesen, tu i tamo poneki trag snega. Brzo se dobija na visini i eto nas na vrhu, ogoljenoj kupi na 510 metara iznad mora sa koje puca pogled naokolo. Početak već obećava, šta li nas čeka dalje?
Napuštamo stazu koja vodi ka Brđanima, idemo udesno blago naniže po grebenu, kamenje, trava, ali i nestvarna lepota staze kojom se ređe ide. Ne znam razlog. Možda zato što nije neka visina pa oni koji love visinske rekorde u lepoti ne nalaze smisao? Ili zato što nema markacija pa se ne osećaju sigurno* Pri kraju grebena skrećemo ulevo pod 90 stepeni strmo nadole. Idemo ka reci Dičini i autoputu Miloš Veliki. Oprezno ali bez ikakvih poteškoća silazimo do jedne kuće okružene košnicama. Pravimo kratak predah. Prikupljamo se i idemo dalje. Put nas dovodi do reke, preko mosta prelazimo na drugo obalu i skrećemo desno i ispod Miloša Velikog hodamo par minuta uz reku. Nailazimo na dve kuće i jednog jarca vezanog kraj pomoćnog objekta. Odatle kreće uspon ka Straževici. Nešto blaži u početku, strmiji posle, naravno uz neizostavne poglede na autoput, tunele i okolne vrhove. Šteta samo što je oblačnost dosta velika pa samim tim i vidljivost nije neka…ali nema veze, doći ćemo mi ponovo, kad tad. Kolektivna fotka mora pasti i na ovom vrhu, svaki trenutak mora ostati zabeležen. Ovaj put Pera pravi selfi.
Silazak sa Straževice je kombinacija strmih, uzanih staza i seoskog puta, uglavnom silazi se bez većih poteškoća, to kažem ja kome je svaki silazak sa planine problem. Ponovo prelazimo Dičinu s tim da ovaj most ima i svoje ime, Milisavljevića Ćuprija, obnovljena 1999. godine. Po prelasku reke grupa se razdvaja. Jedan deo odlazi desno putem ka Savincu, njima je dovoljno penjanja i spuštanja. Drugi deo nastavlja avanturu stazom ka Krvavcu odakle će se spustiti u Savinac. Na kraju pešačenja ispostaviće se da je dužina obe staze identična, no, mislim da nema dileme oko toga koji izbor je bio dinamičniji i lepši.
Ostao sam u drugoj grupi, dakle idem na Krvavac. Stenoviti, strmi početak obećava. Ako je verovati analizatoru treka koji koristim nagib je 31%. Penjemo se svako svojim tempom, ovde ima i markacija, svežih, lakše se prati staza. Vodič tu dođe skoro kao tehnološki višak. Par kapi kiše kao da nas upozorava da nema opuštanja, cilj se mora dostići, pre mraka se mora stići do Takovskog grma i autobusa. Ulazimo u šumski deo staze, pojavljuje se i sneg, četinari na travnatoj podlozi sušta suprotnost u odnosu na kamenjar kojim smo se penjali. Prija malo promene. Hodamo dosta dugo po grebenu, konačno eto nas pred vrhom, kažem pred jer nekog jasnog obeležja vrha nema. Pera, sklon istraživanju u šipražju pronalazi najvišu tačku, tvrdi tamo je vrh. Ipak, fotku pravimo par metara niže na kraju travnate čistine. Svakako nismo mi lovci na vrhove a moja aplikacija Hillhunter priznaje „osvajanje“ vrha i na udaljenosti od par metara.
Spust sa Krvavca je u stilu Bojana Križaja sa slaloma u Kitzbühelu nekih davnih dana, levo, desno, uglavnom klizavo, između stabala, nepogrešivo dole do prvih kuća Šarana. Prolazno vreme nismo merili. Naravno i markacije su znatno pomogle u orijentaciji. Civilizacija, asfaltni put, već sumiramo utiske iako do autobusa imamo više od sat vremena tabananja. Zastajemo na kratko u Savincu kod crkve sv. Save. Zastali bi mi i kod kafane ali u kafani je neka gužva i nema mesta za nas, umorne i promrzle ljubitelje pešačenja i planinarenja. Nema veze, idemo dalje, autobus nas čeka. Kome je do kafane taj nije morao ni krenuti na put, toga ima i u Subotici.
Tačno po planu u minut do 17 h stižemo do autobusa, brza preobuka i baj, baj Takovo, već smo na Milošu Velikom, sledi nešto manje od 4 sata vožnje sa pauzom kod naplatne rampe u Staroj Pazovi. Pauza se neplanski malčice odužila, krivac je gust pasulj sa kobajom, opraštamo mu, neplanske stvari budu uvek najlepše. U 21.30 sam već na biciklu, 20-ak minuta noćne vožnje prija da se noge malo razmrdaju, glava provetri a utisci preslažu u glavi. Prođe još jedan dan u našim životima. Sreća pa ga ispunjavamo na način koji nam prija i koji volimo.
