Šestodnevna akcija udruženja Poželi želju održana je u periodu od 8. do 13. avgusta 2022. godine. Smeštaj je obezbeđen u dva objekta, vila Karamarković i apartmani Delfin, oba objekta su u centru Sokobanje kod parka. Ideja je bila da se u šest dana obiđu zanimljivi i do sada neposećeni lokaliteti u blizini ovog poznatog banjskog mesta.
Od ideje do realizacije put zna biti svakojak, nekada sve ide glatko, nekada zapinje. Zapinjanja je bilo i ovaj put ali koliko god je to znalo da smeta toliko sam se trudio da situaciju posmatram sa lepše strane i verujem da će sve proći onako kako treba. Uostalom, nije meni prvi put da „vozim“ i zapinjem.
Posle otkazivanja nekolicine učesnika i par novih prijava spisak se zakkjučio na 49 učesnika od kojih je bilo i nekolicina dece. Na mladima svet ostaje. Mogli smo da krenemo. Ovako nekako je to izgledalo hronološki po danima:
Dan prvi, putovanje do Sokobanje. Praksa je pokazala da na putu do odredišta treba birati destinacijju gde se ne mora mnogo pešačiti i time dodatno umarati, da staza treba da bude lagana i u tehničkom smislu a da i oni koji možda ne žele na stazu imaju kakvu takvu razonodu dok se grupa ne vrati sa pešačenja. Nekako najbliže ovim uslovima mi je bila staza koju sam našao u registru planinarskih staza i koja je markirana kroz predeo Bostava kod Paraćina a najpoznatija znamenitost na samoj stazi je svakako manastir Ravanica kod mesta Senje u blizini Ćuprije. Sa 90-to minutnim kašnjenjem zbog saobrćajne nezgode na autoputu stigli smo prilično icrpljeni na parking kod manastira.
Kružna staza od manastira vodi ka Velikom Grabaru, koti od nepunih 500 m visine sa pogledima na Pomoravlje. Staza je solidno markirana, ima delova gde je markacija izuzetna a ima i gde je slabije uočljiva, pogotovo kada se ide kontra smer kao što smo išli mi, pa smo na jednoj deonici morali malo improvozovati kako bismo se vratili na pravi put. Drugi problem ako se tako može nazvati nema veze sa domaćinima staze bili su vremenski uslovi, jako toplo, mi umorni od dugog puta, verovatno nam je zato i tih 10-ak prepešačenih kilometara sa nepunih 300 metara kumulativnog uspona delovalo mnogo teže i duže nego što to objektivno jeste.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/manastir-ravanica-veliki-grabar.gpx“]
Posle završenog pešačenja ponovo smo seli u autobus i u kasnim popodnevnim satima stigli u Sokobanju gde smo se smestili u pomenuta dva objekta i krenuli u upoznavanje banje. U odnosu na junsku akciju Đerdap gde smo bili smešteni u osam različitih objekata ovde mi je kao organizatoru bilo olakšano obavljanje tih organizacionih poslova jer su objekti udaljeni jedno od drugog oko 150 metara a i vlasnici objekata su ljudi sa kojima je pravo zadovoljstvo sarađivati. Sve se završi za par minuta.
Utorak je bio dan za uspon na planinu Slemen. Slemen sam prvi put „snimio“ kao izazov kada smo penjali Tupižnicu pre par godina. Sada mi se ukazala prilika da i ovu planinu i njen najviši vrh overim svojim pomalo umornim nogama. Polusatna vožnja autobusom do sela Milušinac gde putokazi i markacije nepogrešivo vode do vrha, tačnije do ispod vrha na 100 metara. Visoka paprat je sakrila putokaze i markacije pa smo vrh morali tražiti uz pomoć navigacije. Navigacija za to i služi, zar ne? Prolaskom kroz vsoku paprat ugledal smo spomenik na jednoj čistini odakle se na jednu stranu pruža pogled ka Tupižnici a na drugu stranu ka Rtnju, gorostasu koji gospodari ovim krajem. 7 km duga staza do vrha od Milušinca ima u sebi i nešto preko 700 metara kumulativnog uspona, dobar deo staze je u šumi pa se pešačenje do vrha može svrstati u umereno naporne ture. Na Manastirištu udaljenom oko 1,5 km od Milušinca ima izvor vode koji spašava stvari pogotovo u povratku i pogotovo u letnjim uslovima kada su temperature visoke. Slemen je ispunio očekivanja u svakom pogledu.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/slemen.gpx“]
Dugo očekivana prilika da se pešači u Vrmdži konačno je došla na dnevni red u sredu. Kratka vožnja od 20-ak minuta mogla se završiti i drugačije, no, srećom sve je prošlo bez posledica. Kod seoske škole parkiramo bus i krećemo najpre do stena na kojima je bilo utvrđenje Latin grad. Pogled sa Latin grada već opravdava dolazak na ovo mesto. Nastavljamo dalje, sledeći cilj nam je Vrmdžansko jezero. S obzirom na vremensku prognozu koja govori da će nas kiša nakvasiti posle 14 h odlučujemo da danas pešačimo kraću verziju staze, znači do jezera i nazad. Iz tog razloga se ne zadržavamo u odlasku kod vodenice tj. Mijine kafane nego posetu planiramo u povratku.
Dolaskom do jezera odlučujemo da menjamo plan. Deluje da kiše ipak neće biti, deo grupe se ipak vraća, da li im je dosta pešačenja ili se boje kiše ili im je teško odoleti kafani. Rekao bih da je ovo treće presudilo. Drugi deo kreće za mnom, oni još uvek veruju taličnom vođi koji tera oblake i kišu. Hodamo markiranom stazom kojom ćemo se vratiti do sela i autobusa. Staza je lagana, nema velikih uspona ni silazaka pa je i napredovanje brže nego inače. I markacije su odlične, ne moramo ni gledati na gps. Dolazimo do stena Sokolovice, ovde ima malo penjanja, tek da se malo oseti adrenalin. Izlaskom na sam vrh stena se pruža prelep pogled na okolinu i selo Vrmdža. Složni smo u oceni da smo napravili dobar izbor što smo se odlučili za dužu stazu i malo više pešačenja. Kiša svakako nije pala.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/10.08.2022. Vrmdza.gpx“]
Četvrtak je dan kada ne koristimo autobus za prevoz. To naravno ne znači da Peja, naš vozač ima dan odmora. On je i danas u koloni. Biram stazu koja polazi iz parka banje i na istom mestu završava. Od nekoliko opcija odabrao sam onu koja iz parka vodi pored letnje pozornice Vrelo ka Borićima, mestu koje mi je poznato kao start i cilj kola treking lige koje organizuju sokobanjski planinari. Od Borića sledi dobar uspon ka repetitoru, satisfakcija je pogled na Sokobanju kao na dlanu. Kada god ima mnogo uspona to samo može da znači da će biti bar toliko ako ne i više spuštanja. Spust kroz šumu i suvi potok, prava privilegija za sve nas, retko lepa staza koja nas dovodi do asfaltnog puta. Kraći predah da se prikupimo i već idemo dalje. Vrlo brzo se asfaltni put napušta i ulazi u stazu koja opet strmo nagore vodi pored brojnih stena ka vidikovcu Golemi kamen. Verovatno najlepši deo staze kojim smo prošli u ovih šest dana.
Nakon predaha na vidikovcu Golemi kamen nastavili smo ka Sokogradu stazom kroz šumu, prijalo je malo opuštenijeg hoda. Usput je i vidikovac Šiljati kamen, neko je izašao na njega i uživao u lepom pogledu na Sokograd i Popovicu, neko je propustio priliku, valjda je želja da se što pre stigne do Sokograda bila veća. Na Sokogradu je već gužva, tu ima dosta turista koji dođu od Lepterije dovde. Od Lepterije uz Moravicu vraćamo se nazad u banju uz napomenu da je nas nekolicina izašla i na vidikovac Popovica. Bilo je teško odoleti izazovu.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/11.08.2022. Sokograd.gpx“]
U petak smo u nešto smanjenom broju ponovo krenuli ka Milušincu autobusom. Ovaj put naš cilj je Krstatac i vrh Šiljak. Iako nas od Milušinca do Šiljka čeka konstantan uspon od nekih 700 metara, sve je prošlo relativno brzo i lako, manji problem je bila zarasla staza, visoka trava, grane i bodlje, na vrh sam izašao kao da sam sa nekog ratnog područja došao. Ipak, kada se izađe na Šiljak sve muke se zaborave. Vrh je pravi šiljak sa pogledom na sve četiri strane, utisak je kao da ste na nekom višem vrhu a ne na samo 1070 metara iznad nivoa mora. Obeležili smo i pet godina od kako smo po prvi put raširili zastavu Poželi želju.
Sa vrha smo se spustili delom istim putem do odvajanja ka Bogovim vratima. I ova deonica je zarasla, ipak bez ikakvih poteškoća smo uspeli ispratiti stazu do izlaska na širi šumski put. Još malo probijanja do Bogovih vrata i konačno, ostvaren je i drugi cilj. Prošli smo dva puta kroz vrata, da budemo zdravi. Malo smo se fotkali pa krenuli nazad. Preostalo je samo nešto više od 3 km do autobusa. U tih 3 i nešto kilometara stala je i prelepa staza uz Urdeški potok. Zaista prelepa staza. Izbijamo na već poznati šumski put kojim smo se spuštali sa Slemena, u blizini je hladna voda sa izvora na Manastirištu, zatim šljive u Milušincu a i našla se i pokoja rakija kod dobrih domaćina. Još jedan dan, još jedna staza za nezaborav.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/krstatac.gpx“]
Subotnje jutro osvanulo je tmurno i sa sitnom kišom. Plan i želja su nam vezani za Bovansko jezero. Malo pešačenja, malo kupanja. Po prognozi ne bi trebalo da pada pa se nadam da će tako i biti, Spakovali smo se u autobus i krenuli. Ubrzo stižemo do jezera, parkiramo autobus kod plaže, deo grupe kreće za mnom stazom uz obalu, kod brane nekolicina ostaje i odustaje od daljeg pešačenja a nas dvadesetak prelazi branu i drugom obalom pešači do plaže Brška reka. Nakon odmora, kvašenja nogu u jezeru i zaključka da su se vremenski uslovi popravili i da se po povratku na glavnu plažu može ostati na kupanju do polaska kući vraćamo se brzim hodom nazad. Dok se deo grupe kupao u jezeru ja sam iskoristio priliku da se popnem do repetitora na delu staze koja vodi ka vrhu Strikovac, stazi koja je ostala za neku drugu priliku ako nas put nanese u ove krajeve. Nadam se da hoće, ima Sokobanja sa okolinom mnogo toga još zanimljivog i lepog da nam pruži.
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/bovansko-jezero.gpx“]
Bilo je ovo šest lepih dana u lepim predelima u lepom društvu.
