Još uvek umoran od puta, vrućine, planinarenja po Prenju, pokušavam da napišem neku reč o ovoj akciji. Odmah moram reći da je Prenj ostavio izvaredan utisak na mene, prava planinčina, da tako kažem. Dobri uslovi za smeštaj grupe, markirane staze, mnogobrojni vrhovi su pravi izazov da se uskoro ponovo otisnemo put Rujišta, vikend naselja udaljenog oko 20-tak km od Mostara, gde se nalazi planinarska
kuća Rujište gde smo bili smešteni..
Pre dolaska na Rujište imali smo priliku da posetimo srpsko groblje u Mostaru gde je grob Alekse Šantića,
zatim Blagaj, gde izvire reka Buna, kao i sam grad Mostar. Najviše pažnje smo posvetili starom delu Mostara sa obnovljenim mostom preko Neretve. Paklena vrućina tačno u podne kada smo stigli u grad je
većinu odvratila od obilaska grada i namamila ih na obalu reke u potrazi za osveženjem u ledenoj Neretvi.
Nekoliko hrabrih skakača sa mosta su dodatna atrakcija za mnogobrojne turiste koji su preplavili grad.
Naravno, kada na akciju idemo sa Pančevcima onda je sastavni deo akcije i obilazak restorana gde se dobro jede.
Tako ni Mostar nije bio izuzetak. Izbor je pao na pite. Preporučeni restoran je u fazi renoviranja pa smo posle malo traženja našli jedan koji je zadovoljio stroge uslove našeg glavnog
degustatora Jonika. Nakon pite krenuli smo u potragu za kolačima ali je potraga potrajala pa je većina
odustala i zadovoljila se osveženjem na obali ispod starog mosta. Konačno oko 17 časova smo stigli na Rujište prijatno iznenadjeni temperaturom koja je znatno niža nego u gradu.
Smeštaj je u tri sobe sa po deset kreveta i jednoj šestokrevetnoj. Mali problem je samo jedno kupatilo ali
može se izdržati. Pravi planinarski smeštaj za prave planinare, kakvi smo bili mi. Domaćin doma nas je
prihvatio vrlo srdačno i gostoljubivo.
Za sutrašnji dan je planiran uspon na Zelenu glavu. Dogovor je da se podje u sedam sati izjutra. Staza
do vrha je markirana i bezbedna. Sa nama je pošao i jedan domaći planinar. Do Bijelih voda smo stigli bez problema u predvidjeno vreme. Kratko osveženje na obližnjem izvoru, punimo flaše vodom, do vrha više nema mogućnosti da se dopuni voda a toplo vreme iziskuje mnogo tečnosti. Na Bijelim vodama je novi
planinarski dom, još uvek ne u potpunosti dovršen ali može da se koristi. Sa Bijelih voda po prvi put ugledasmo i Zelenu glavu.
Preostalo je još oko tri sata do vrha, bar smo tako mislili. Grupa je napredovala
dosta polako, sačekivali smo se, raspoloženje je bilo pozitivno. Ipak dolaskom pod sam vrh počele su prve
teškoće kod nekolicine učesnika. Umor, bolovi u nogama, prva odustajanja. Uskoro izlazimo na prevoj, zaključujemo da do vrha staza nije bezbedna i da se na vrh ne penjemo. Znam da se to nekima ne dopada, predlažem da podju sa domaćinom i pažljivo osmotre stazu i ukoliko ima mogućnosti da se
bezbedno nastavi uspon, ispenje na vrh. Ubrzo se svi vraćaju, staza je ipak nedovoljno sigurna. Jedino
Branko uspeva svojom upornošću i iskustvom da savlada teškoće i stigne na vrh. Nekolicina ostalih se
zadovoljava usponom na vrh Otiš.
Sledi povratak istom stazom ka Bijelim vodama. Umor sve više savladava planinare ali nema se kud, korak po korak i svi smo na izvoru kod Bijelih voda. Predah, punimo flaše vodom i krećemo ka Rujištu.
Dogovaramo se da se oni brži izdvoje napred, ja sačekujem nasporije na začelju, i mene noga boli i prija mi lagani tempo. Na Rujište stižemo tek oko 21 sat. Gps uredjaj pokazuje predjenih 30 km za punih 14 sati hoda sa pauzama. Naporno, nema šta, ali iako nismo popeli na vrh, vredelo je. Manje iskusni su stekli neko novo iskustvo, iskusniji imaju novi motiv da ponovo dodju na Prenj.
U nedelju posle budjenja pakujemo stvari i polazimo ka Sarajevu. Najpre idemo do Ilidže odakle prelepom alejom sa platanima stižemo do vrela Bosne. Poznato izletište je puno Sarajljija koji su potražili osveženje od paklenog dana.
Posle obilaska vrela Bosne vozimo se do Baščaršije gde nam Jonike demonstrira svoje poznavanje mesta
gde se uvek dobro jede. Restoran kod Želje sa neizbežnim ćevapima, posle kolači u poslastičarnici pa povratak kući. Do kuće je dug put, možda 500 km i nije neka daljina ali nama za to treba oko 10 sati vožnje.
Šta reći na kraju? Lično, ja bih skratio obilaske Mostara i Sarajeva na jedan dan i time dobio još jedan
dan za planinarenje. Staza do Boračkog jezera mi je najviše privukla pažnju. Nadam se da ćemo već naredne godine uspeti da organizujemo ovu akciju uz male korekcije.
