Jedan tekst napisan godinu dana kasnije, kada su se utisci malo slegli.
Godinu dana kasnije naviru uspomene, tih 104,8 km po podacima organizatora ili 107 km koliko sam ja izmerio i prešao ostaće kao nešto najveće što sam uradio kada je broj kilometara u jednom cugu u pitanju. No, moj život nisu brojke, ipak ovih prepešačenih 100 i kusur kilometara su nešto što se ne zaboravlja.
Kada sam jedne zime bio na Balatonu rekao sam sebi da ću kad-tad doći ponovo, ne samo doći nego obići celo jezero, biciklom, jer bicikl je moja prva velika ljubav. Uradio sam to i odmah sebi dao sledeće obećanje, doći ću ponovo, preći ću tih 100 km Kek Balatona, trekinga koji u sebi sadrži 104,8 km državne, plave transverzale na obroncima Bakonya i okolnim brdima koja se protežu uz obalu Balatona, mađarskog mora.
Dve godine sam se nećkao, falilo je odlučnosti, možda i nekoga ko bi krenuo sa mnom i dao vetar u leđa. Konačno se s proleća 2017. godine sve namestilo. Bilja, u tom trenutku najbollja trekingašica u mom okruženju je već stavila ono „idem“ na fejsbuku, ja sam još uvek bio pri onom „zainteresovan“ ali sam formalno u mislima već bio tamo, spreman za start. Spreman? Da, spreman ali samo u glavi, želja je postojala, želja ta reč koja će samo par meseci kasnije postati nešto što će pokrenuti jednu novu snagu u meni. U prethodnih šest meseci dva puta sam uspešno prešao staze od po 50 km, dakle, bio sam spreman da krenem i na više. Prijavio sam se na 100 km ali uz rezervu da imam opciju da odustanem na 50 km i da mi se u tom slučaju prizna učešće uz dodelu diplome i bedža kao priznanja.
Našoj maloj ekipi pridružuju se i dvojica momaka, maratonaca, najpre Nenad Glušac, vatrogasac iz Beograda, već po odabiru profesije neko ko je spreman na sva iskušenja, izazove, o njemu sam znao ponešto, penjao je i visoke vrhove, istrčao brojne maratone, upuštao se u izazove ultramaratona. Aca Mijailović iz Topole, ili iz Jagodine, nisam ni siguran odakle je, njega sam po prvi put video u vozu, maratonac drumaš, odmah mi se učinilo da nije mnogo u toku sa trail trkama ali čim neko trči maratone sigurno se spremniji od mene.
Moje pripreme su obuhvatale razmišljanje o stazi, o usponima, o nizbrdicama, o kontrolnim tačkama i šta me na njima čeka, gde još usput mogu da nabavim ono što mi može zafaliti. Dakle samo misli, ništa trčanje, ništa hodanje (osim onog standardnog vikendima), nikakve dodatne pripreme.
U vozu kojim putujemo do Budimpešte a kasnije i do mesta Varpalota gde ćemo prenoćiti pre starta razmenjujemo iskustva, niko od nas nema 100 km u nogama a da mu je priznat rezultat. Aca nije ni pokušavao, Neša jeste ali nije uspeo (ako se dobro sećam) a Bilja bi čak i uspelada nije omašila stazu, faktički ima više od 100 km u nogama ali nije ušla u cilj. To sve znači da svo četvoro možemo uraditi ono što do sada nikada nismo. Dogovaramo se i oko taktike kretanje, svi ćemo da idemo onako kako nam prija, dakle od starta do cilja svako ide svojim tempom, ne obaziremo se jedno na drugo, za nedelju u podne zakazujemo viđenje u ciljnoj ravnini. Povratak kućama je tek u 5 popodne pa nije frka oko satnice, sve može opušteno.
S obzirom da je limit za prelazak staze 33 sata moja taktika je bila takva da stazu pređem za 30-ak sati, dakle sasvim lagano, mislio sam da je jedini način da uspem to, da budem spor, opušten, usamljen i raspoložen da ostvarim cilj. Dakle ne smem da idem brže od 5 km po satu, ne smem ni sa kim da pričam usput osim par reči, moram biti optimista i ako mi bude teško, sad ili nikad.
Startujemo nas trojica odmah u 6 ujutro, Aca i Neša odoše napred, ja se držim svoje parole spor, sam, raspoložen. Bilja je startovala nekih satićak iza nas. Jedna učesnica na počeetku kao da pokušava da me raspriča, srećom ne dam se ja lako, od nje mi ostaje ova lepa fotografija koja kao da je nagoveštavala uspešan kraj. Kasnije kada sam saznao o kojoj je ženi reč shvatio sam kako sam dobro postupio što nisam krenuo njenim tempom, žena je trkač na 100 km maratonima. Ja sam imao svoj maraton, prvih 25 km koji su po najlakšem delu staze ne smem preći za brže od 5 sati i pri tome ne smem ni da se ozniojim, dakle samo lagano. U drugom delu me čeka par uspona, opet lagano uzbrdo, kada je teško treba zastati, ako stignem na 48. km za manje od 12 sati idem dalje, ako premašim limit odustajem. Srećna okolnost su vremenske prilike, kada krenete na letnju akciju računate na minimalno plus 30 u hladu, ovaj vikend je bio sasvim drugačiji, jedva preko 20 u plusu, oblačno, tek povremeno sunčano, dakle kao izmišljeno za mene. Stižem i do 48. km za manje od 12 sati, ne osećam umor, samo blaže tegobe sa stomakom, mojim ljutim protivnikom u mnogim situacijama. Optimizam me ipak ne napušta, malo se izležavam, pa idem dalje, još desetak kilometara mogu da pređem pre mraka. Prelepi pogledi na jezero samo dodatnomotivišu da istrajem.
Kretanje u mraku mi nije strano, ipak moram da obratim više pažnje jer shvatam da trek koji imam u gps-u nije tačan. Planiranu dužu pauzu kod tvrđave Zadorvar odlažem sve više razmišljam o toplom, kuvanom jelu koje bi trebalo biti na kontrolnoj tački na 75. km. Na moju veliku žalost kuvanog obroka je nestalo, sledeća isporuka je trebala biti u narednih sat vremena. Tako ostadoh ja bez krompir paprikaša sa kobasicom. Šta raditi? Sedim malo u dvorištu, svi se žale da im je hladno, meni nije, opružio sam se na kratko, promenio čarape, prepakovao ranac. Muljam one ćevape koje sam poneo sa sobom, ćevape i krastavce iz tegle. Nešto moram makar na silu da pojedem. Treba imati snage za dalje,. Bilja se javlja da je stigla u cilj. Na trenutak me to čini srećnim a odmah zatim i deprimiranim, pa ja imam još 30-ak km do kraja. Ipak dileme nemam, nastavljam, ponovo umor čini svoje, ne nalazim stazu iz prvog pokušaja, otišao sam u kontra smeru, toliko sam ljut da odlučujem da se vratim i odjavim i tako odustanem od ostvarivanja željenog cilja. Ne mogu više. Ipak nije lako odustati. Ipak ono što je suđeno mora da se desi. U povratku na drugoj strani fudbalskog terena ugledah jednog učesnika kako sa lampom na glavi hoda (iako je već svanulo) lagano putem koji vodi ka brdu. To je to, to je svetlost koja obasjava put koji vodi dalje, nema odustajanja, idem za njim.
Uzbrdica, na kontrolnoj tački ponovo Gabor, ponudio mi je da popijem čokoladno mleko, ne odbijam, ponovo sam progledao. Sledi laganiji deo asfaltnim putem, iskreno asfalt ne volim ali šta da se radi. Asfaltni put vodi ka mestu Kovagoors, duga, ne mnogo uzbudljiva deonica. Bližimo se 90-om kilometru. Listovi na obe noge su postali tvrdi kao kamen, umor je došao po svoje. Na sve to i stomak se buni, odavno nije osetio ništa konkretno u sebi. U selu ima prodavnica, zastajem da kupim nešto i malo se odmorim. Kupujem čips, jedinu kesicu koja je ostala u maloj radnji, naravno da nisam pogodio ukus, kupio sam onaj koji nikako ne volim. Nema veze, malo sam predahnuo, ostalo je još 16 km do kraja. I u nastavku se hoda asfaltnim putemi u pravcu mesta Kekkut gde se nalazi fabrika mineralne vode. Na ulazu u fabriku je česma sa mineralnom vodom. Asfaltni put se napušta tek po izlasku iz Kekkuta i ulasku u naredno naselje Salföld gde je na ergeli poslednja okrepna stanica. E ovde je već imalo šta da se jede u izobilju i za nas sporije učesnike. Ako bi trebalo glasati na naj kontrolnu tačku moj glas bih dao ovoj, poslednjoj. Kako zbog ponude tako i zbog ljubaznosti a i lokacija je za pohvalu. Ispričao sam se sa kontrolorima kao da se znamo sto godina.
Nakon okrepe u Salföldu sledio je finiš, uspon na Örsi-hegy. Uspon se sastoji iz dva dela, najpre se penje kroz šumu ka prvom vrhu, u samom podnožju se taj vrh zaobilazi i kroz vinograde nastavlja u pravcu drugog, već pomenutog Örsi-hegya. Uspone uspevam da izguram relativno lako, mada su noge sve teže, listovi zatežu do maksimuma. Spust već mnogo teže podnosim, svaki pokret je spor, traje dugo, korak po korak, strmina je velika, obazriv sam, ne želim da na šest kilometara pre kraja pogrešim u nečemu što bi me sprečilo da ostvarim cilj. Stižem do prvih vikendica i asfalta. Sada je mnogo lakše, bar psihički. Hodam još sporije, svestan sam da sam uspeo iako još nisam na cilju. Do 15 časova kada ističe limit za prelazak staze još ima podosta vremena, ne moram ja ni do podne biti u cilju, tek sada mi to ništa ne znači. Overavam i poslednji prolazak na 26. kontrolnoj tački i laganim korakom jer brže i ne mogu idem kroz mesto Badacsony Tordemic. Svaku praznu klupu usput “overavam” sedenjem od po par minuta. Umor, bol, sreća, ponos, mešaju se osećanja. Ipak euforija preovladava, uspeo sam, tu sam, još samo par koraka. Prepoznajem željezničku stanicu u Badacsonyu, znam da je cilj preko puta nje. Stojim na početku mola, gledam levo, gledam desno, iskreno jedva gledam, ali gledam gde je cilj, ne želim da napravim ni jedan jedini pogrešan korak. Neko mi maše, shvatam, tamo je cilj. Stigao sam.
Uspeo sam, mogu sada u svoju biografiju da dopišem da sam sa uspehom savladao jednu treking stazu dužu od 100 km. Sreća neopisiva, vidim to na svim licima, stigli oni za 16, za 24 ili 32 sata u cilj svi su podjednako srećni, jer sreća je kada pobediš sebe i uradiš ono što do tada nisi. To je i smisao trekinga.
Godinu dana posle, išao bih opet, možda ne na 100 km, možda samo na 60 km pa ko zna, ako me krene možda opet završim na molu kraj mađarskog mora. Išao bih ali ne mogu, ne uklapam se kalendarski, ali jako bih išao.
